Програми предшколског васпитања и образовања у Србији

Увод

Општепозната је констатација да сваки историјски период подразумева одређене специфичности у развоју предшколског васпитања и образовања, условљене друштвено-политичким, економским, културним и другим збивањима у ужем и ширем окружењу. У овом раду представљамо карактеристике и развој програма предшколског васпитања и образовања у Србији између два светска рата, у намери да за тај период сагледамо развој идеја о нашем институционалном предшколском васпитању и образовању.
Кроз историјско-педагошки контекст за овај период, представљени су услови у којима је могло да се развија предшколство, односно претпоставке за организацију васпитно-образовног рада с децом до поласка у школу, као и програми предшколског васпитања и образовања који су у таквим условима настајали.

Историјско-педагошки контекст
Након што је Аустро -Угарска 1918. године изгубила рат и распала се на неколико држава, формирана је и нова држава јужних Словена - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, као парламентарна монархија, са владајућом династијом Карађорђевића. У састав те нове националне државе ушле су земље и крајеви са различитим нивоом привредног и друштвеног развоја, од натуралне привреде и остатака натуралних односа до већ формираног капитализма, са различитим политичко-административним уређењем и културним традицијама.

Ратна разарања и губици, који су нарочито погодили српски народ, велике привредне тешкоће и глад у појединим крајевима представљали су веома неповољне услове за развој нове државе, просвете и школства. Такође је била и различита образовна структура становништва, са великим бројем неписмених, посебно међу женама. Индустрија није била развијена и владала је масовна незапосленост радника, а сељаци су били презадужени. У таквим условима, побуне сељака и штрајкови радника су били све чешћи, што је у извесном смислу плашило нову власт. Она им је стога чинила уступке, али, кад год је могла, служила се оружаном силом. У тренуцима када се требало супротставити радничкој класи, разједињена буржоазија на власти је знала да се удружи. Политички живот је био испуњен непрестаним борбама и парламентарним кризама, а услед велике светске економске кризе, у периоду између 1929. и 1933. године новооснована држава јужних Словена је пролазила кроз економску и политичку кризу, што је условило емигрирање дела становништва у друге земље, пре свега у САД.

Поменуте околности у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца одражавале су се и на просветну политику. Осиромашеним сељацима је била потребна дечја радна снага, те су се одупирали школским обавезама своје деце (Вучетић, 1971). Постепеним јачањем прогресивних омладинских покрета у земљи, као и појавом нових политичких, културних и педагошких покрета у свету ("Нова школа", "Радна школа" и други), постепено су стварани услови за промену школског система, који је још увек био под јаким утицајем хербартовске дидактике. Главни хербартовци код Срба су били Војислав Бакић, Љубомир Протић, Стеван Окановић и Јован Ђ. Јовановић, чији су утицаји у то време оставили дубоке трагове у тадашњем школском систему. У Београду је 1920. године новоосновано Министарство просвете донело одлуку о стварању јединственог просветног подручја, прво за Србију и Црну Гору, а потом је школско законодавство проширено и на школе у Банату, Бачкој и Барањи. У свим овим крајевима су школе радиле према Закону о народним школама Краљевине Србије из 1904. године.

У таквим условима, до 19 29. године је било мало установа за васпитање и образовање деце предшколског узраста. Мрежа предшколских установа је била најбоље развијена на територији данашње Војводине (Вучетић, 1985; Коцић, 1972). При основним школама су отварана забавишта за децу до поласка у школу. За децу предшколског и школског узраста такође су при овим школама отварана и обданишта, у којима су током целог дана, односно пре и после школе, боравила ратна сирочад и деца запослених родитеља. Прва забавишта су отворена у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину), Новом Саду, Сенти, Суботици, Сомбору, Вршцу. Народна управа, односно војвођанска влада, издала је 1919. године Наредбу о привременом уређењу свих забавишта, основних и других школа, у којој су утврђене следеће одредбе, значајне за предшколске установе, а које су биле правоснажне све до Другог светског рата:
- Све предшколске установе које су постојале пре рата морале су се одржати;
- Васпитно-образовни рад у њима се морао обављати на матерњем језику деце (Ациган, 1976).

Тим одредбама је у Војводини одржана мрежа предшколских установа које су основане пре рата, а такође су створене могућности да све народности оснивају своје предшколске установе. Јула 1919. године донет је Закон о изменама и допунама Закона о народним школама из 1904. године, а први југословенски Закон о народним школама је донет 5. децембра 1929. године. Према Том закону и даље се народне школе деле на ниже и више, с тим што је положај забавишта у школском систему остао исти, што значи да су она и даље била под управом одређене народне школе. За веће градове и индустријске центре оснивање забавишта је било обавезно, али су могла бити отварана и на захтев општине или родитеља, под условом да се упише најмање педесеторо деце.

Поред поменутих обданишта, у том периоду се такође отварају склоништа, разна хумана друштва и конфесионалне заједнице, у којима су боравила и деца предшколског узраста. Те установе су имале првенствено социјалну функцију, док је педагошка функција била запостављена. Ус л е д друштвено-економских потреба (велики број незбринуте деце без родитеља, запошљавање жена), такве установе су чешће отваране него забавишта. Мада је отварање забавишта текло споро и тешко, њихов број и проценат обухваћености деце били су највећи у Војводини. Однос између броја забавишта и основних школа био је 20:100, на сваких пет школа је радило једно забавиште (Ациган, 1976). У забавишту су с децом радиле забавиље, обучаване на курсевима при учитељским школама, у то време организованим у Љубљани, Загребу, Сарајеву и Дубровнику. Већ од 1927. године донета су Правила за полагање практичног испита за забавиље, која је подразумевао државни стручни испит.

Након што је краљ Александар 1929. године увео своју диктатуру, промењен је назив државе у Краљевина Југославија и забрањена су сва национална обележја, као и делатност културних и других друштава на националној основи. У том периоду није промењена основна структура школског система, осим што су у постојеће законе и прописе унете извесне измене за поједине ступњеве и наставне програме и појачан је идеолошки утицај владајуће класе на наставнике и ученике. Законом о народним школама из 1929. године забавишта су званично постала њихов саставни део, што је створило повољније услове за развој предшколских установа. До 1939. године је у градовима знатно повећан број забавишта (Вучетић, 1985).

Мада је период између 1929. и 1941. године био изузетно тежак, услед неповољних прилика, педагошки живот је био богатији, разноврснији и успешнији него до тада. Просветни радници, спречени да се слободно баве политичким и ширим културним радом, а на основу нових сазнања о педагошком животу у развијенијим земљама, усмерили су све своје потенцијале на уношење дидактичко-методичких новина у педагошку праксу.

Организација васпитно-образовног рада

Забавиште су похађала деца од навршене четврте године, али упис и даље није био обавезан. Обданиште су похађала деца од две до чак шеснаест година и с њима су радили васпитачи, чији је главни задатак био да деци замене родитељски дом, надопуне негу и љубав. Из обданишта су деца са навршене четири године прелазила у забавиште, а од седме године су полазили у основну школу (Вучетић, 1972; Ничковић, 1971).
Васпитачи су деци током боравка у обданишту помагали у учењу и изради домаћих задатака. Такође су с децом припремали разне свечаности. Према Закону о народним школама из 1933. године, васпитачи треба да упућују децу у примерно владање, да их уче лепом понашању и буду њихове "духовне вође". За забавиште је утврђен задатак да сачува децу од штетних утицаја и незгода, те да унапређује телесни, духовни и морални развој. Истицано је да децу треба навикавати на живот у заједници и припремати их за основну школу (Вучетић, 1972).

Питање организације и садржаја рада у предшколским установама није било регулисано просветним законодавством све до пред Други светски рат. Проблеми су решавани на основу дотадашњих искустава. Фребелова концепција предшколског васпитања и образовања је допуњена искуствима забавиља и васпитача, а у Војводини и сазнањима о систему рада у угарским предшколским установама, у периоду до Првог светског рата. У предшколским установама се радило према Програму рада у забавишту из 1899. године, све до 1940. године, када је донет нови Програм и начин рада у забавишту, који је био јединствен на нивоу целе државе, и заснивао се на концепцији Ф. Фребела и М. Монтесори. Међутим, у литератури наилазимо на податак да је овај програм био објављен само у Просветном гласнику и да није био доступан забавиљама. (Вучетић, 1985). Чак и оне забавиље које су пратиле збивања у области предшколског васпитања и образовања, с циљем да што успешније обављају своју делатност, нису биле информисане о постојећем програму и тврдиле су да га није ни било.

У овом периоду ни методичког приручника за рад забавиља није било, нити довољно стручне литературе. На основу поменутог постојећег програма и личних искустава, као и сопствених бележака и збирки које су стварале током школовања, оне су самостално израђивале своје планове и програме рада. То подразумева да су саме одређивале начин и организацију рада с децом до поласка у школу. У то време су у Војводини припремљене две публикације, које су васпитачи користили као методичка упутства у раду с децом. Једна од њих је Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа који је припремио Никола Кирић. Предговор за ову књигу је написао тадашњи истакнути књижевник за децу и наставник Грађанске школе, Сима Цуцић, који се у то време бавио проблематиком стања у области предшколског васпитања. Истицао је да је развој пред школског васпитања и образовања у стагнацији и да је неопходно његово унапређивање, што је био и циљ припреме поменутог приручника. Критиковао је вербализам, шаблонизам и непостојање планске васпитне игре у постојећим забавиштима. У предговору приручника он апелује на унапређивање, односно "освежавање" рада у овим установама (Кирић, 1935).
Цуцић се залагао за организацију рада у забавишту на фребеловским основама. Сматрао је да је Фребелов систем предшколства најприхватљивији јер означава игру као основну активност малог детета, кроз коју оно усваја појмове и упознаје средину која га окружује. Такође наглашава потребу да се организује дечји "саморад", указујући на значај ручног рада за развој предшколског детета. Даље напомиње да Фребелов систем садржи и средства за обраду градива, а то су гестови, песме и говор. Та средства су за васпитача упутство како се прича за децу може обрадити вербално (препричавањем), драматизацијом и њихов садржај ликовно представити цртањем или сликањем.

Разматрајући проблематику развоја предшколског васпитања у Војводини у периоду до Другог светска рата, аутори истичу да је суштина оваквог неповољног статуса предшколства била у тада присутној дилеми да ли забавишта треба третирати као самосталне васпитно-образовне установе за рад са предшколском децом или као школе за децу овог узраста (Ациган, 1976; Попин, 1972). Констатују да су у Војводини тридесетих година прошлог века предшколске установе радиле с великим тешкоћама, мада су већ имале одређену традицију. Такође, услед недостатка простора и опреме, забавишта су често затварана.
Друга публикација која је такође представљала приручник за рад са предшколском децом, а коју су нарочито користиле забавиље северне Бачке и Новог Сада, био је педагошки часопис Васпитање малишана и образовање забавиља у Мађарској - историја и садашње стање, који је 1939. године приредио Пал Драшковић. Садржај те публикације је представљао план и програм рада са децом у вртићима, а у исто време и програм рада школа за образовање забавиља (Ациган, 1976).

Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа
(Велика Кикинда, 1935. година, штампарија Ј. Радак)

Овај приручник је Никола Кирић сачинио поводом обележавања предстојећег значајног јубилеја, стогодишњице од оснивања Фребеловог дечјег врта. Приручник је штампан 1935. године у Великој Кикинди. Он није био званичан програм предшколског васпитања и образовања, већ само публикација са скромним упутством забавиљама за рад са децом. Како истиче С. Цуцић, писац предговора, намера аутора је била да се изврши "... регенерација наших забавишта. Потребно је да их освежимо... На тај начин она ће постати права дечја забавишта, која ће бити добра предспрема за народну школу" (Кирић, 1935: 3).
У Приручнику је сређено градиво за целу годину, са дијалошки обрађеним садржајем и поделом задужења предшколске деце, по групама. Целокупан садржај је представљен кроз тридесет тема, које су разрађене на јединице занимања. У даљем тексту су представљене све теме из приручника и поједине јединице занимања:

- Игре (лутка, лопта, обруч, добош, сликовница...) - Воће (трешња, јабуково дрво, рибизла, поређење шљиве и кајсије...) - Животиње (мачка, крава, коњ и магарац, лисица, слон, мајмун...) - Птице (пиле, патка, голуб, домаће птице, птице селице, птице грабљивице...)
- Водоземци (жаба, риба, змија, рак)
- Бубе и црви (гусеница, лептир, пчела, бубе, пуж)
- Чула (очи, слух, нос, укус, пипање)
- Обућа и одело (ципеле, шешир, одело, зимско одело)
- Чистоћа (умивање, чешљање, прање, глачање)
- Храна и пиће (хлеб, млеко, скоруп, масло, со, јаја, брашно, шећер...)
- Посуђе (чаша, тањир, прибор за јело)
- Намештај (столица, сто, огледало, кревет, орман)
- Делови собе (врата, прозор, зид, таваница, патос)
- Распоред куће (соба, кухиња, комора, распоред куће, кућа)
- Дан и ноћ (дан, ноћ)
- Породица (о породици, анђео чувар)
- Забавиште (о забавишту, двориште)
- Опадање лишћа (брање цветног семена, јесен)
- Поврће и усеви (лук, ротква, парадајз, сочиво, купус...)
- Природне појаве (снег, лед, ветар, Божић, топљење снега)
- Пролеће (орање, житно семе, башта, љуби ч ица , Ус к р с ...)
- Лето (киша и дуга, лист дрвета, шума, река, косидба, жетва...)
(Кирић, 1935)

Током године је с децом било обрађено још осам тема које нису биле разрађене на поменуте јединице занимања (црква, дућан, улица, град, железница, домовина, војници, краљ).
За сваку јединицу занимања дати су примери и упутства забавиљама како да обраде садржаје са децом, радећи по групама. Текст који следи је пример упутства из Приручника.

Поређење шљиве и кајсије (2. група)
(Претходи јединица занимања под насловом "Шљива", за другу групу)
Погледајте, шта ми је у десној руци? А у левој? Какве је боје ова шљива? А кајсија, какве је она боје? Шљива је плава, а кајсија је жута; је ли, дакле, кајсија исте боје као шљива? Личи ли боја кајсије на боју шљиве? Зашто не? А боја Анкине мараме, личи ли на боју шљиве? Зашто личи? Да, зато личи, што је Анкичина марама плава, а шљива је плава. Кајсијина боја не личи на шљивину, јер је кајсија жута, а шљива плава. Боје кајсије и шљиве разликују се међу собом. Зашто се разликују боје кајсије и шљиве, Мирко? Каквог је облика кајсија? Да ли је и шљива округла као кајсија? Дабогме да није. Него? ...Дугуљаста. Шта ту има још у забавишту што је округло? Личи ли облик кајсије на облик шљиве? Је л' те да не личи, него... Разликују се. Зашто се разликује облик кајсије од облика шљиве? А да ли личи облик лопте на облик кајсије? Зашто? Шта је урадила јуче тетка Мара (служитељка) ножем Анкиној јабуци? Шта је сљуштила с јабуке? А има ли шљива љуску?
А кајсија? Пошто свака има љуску, личе ли кајсија и шљива једна на другу? Ко је већ јео шљива? А кајсија? Какав је укус имала кајсија? А шљива? Ако хоћемо да сазнамо каквог су укуса шљива и кајсија, шта треба да чинимо с њима? (Дамо деци да окушају шљиву и кајсију.)
Пошто су и кајсија и шљива слатке, личе ли зато једна на другу или се разликују? А сад да видимо шта је у средини шљиве. А има ли кајсија коштицу? И једна и друга имају коштицу, личе ли зато једна на другу или се разликују? Колико коштица има шљива? А кајсија? Је ли коштица кајсије мека или тврда? А коштица шљиве?
(Кирић, 1935: 14-15)

Забавиљама је пре свега лично искуство било изузетно значајно за планирање и реализацију ових садржаја, јер је Приручник сачињен без дидактичко-методичких упутстава за рад с децом. Он није представљао званичан програм предшколског васпитања и образовања и у њему није дата ни теоријска и стручна анализа концепције на којој је требало да буде заснован рад забавиља, што је делимично надокнађено у предговору. Међутим, у литератури је истакнуто да је овај Кирићев Приручник у периоду између два светска рата ипак представљао значајан допринос развоју предшколског васпитања у Србији (Вучетић, 1985; Каменов, 1990; Миловук, 1996).

Закључна разматрања

Чињеница је да у периоду између два светска рата долази до стагнације у развоју програма предшколског васпитања и образовања у Србији. Већ је речено да званичног програма није било, а када је 1940. године утврђен, он није био доступан забавиљама које су у то време радиле са децом у предшколским установама.
Друштвено-историјски услови нису били нимало повољни за отварање нових и опстанак већ постојећих предшколских установа, самим тим ни за припрему програма за рад у њима. Мада су се тадашњи мислиоци слагали у констатацијама да добру теоријску подлогу програма чини Фребелова концепција васпитања предшколске деце, у забавиштима је организован рад пре свега на основу стечених искустава забавиља за време њиховог школовања и дотадашњег рада.

У оваквим условима забавиљама је веома користио Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа, документ који је приредио Н. Кирић. Мада сачињен по идејама Ф. Фребела и заснован на модерним принципима васпитања, он није био званичан програм. Н. Кирић и С. Цуцић, писац предговора овог приручника, имали су намеру да овај документ користе забавиље као упутство за рад у народним забавиштима. Они су истицали потребу да се питањима отварања и рада забавишта мора посветити више пажње јер су она некада третирана као школе, а некада као предшколске установе. Забавиље су махом препуштене саме себи у изналажењу различитих начина рада с децом. Полазећи од Фребелових идеја, истицали су значај дечје игре и њихове самоактивности ("саморадње"), што представља полазну основу за рад с децом у забавишту. Наглашавали су васпитну вредност игре, кроз коју дете усваја појмове и упознаје средину која га окружује. У Приручнику су дате теме с јединицама занимања и могући начини рада с децом. Међутим, у њему нису разрађена конкретна упутства за примену игара и материјала, организацију и ток игре, улогу и ангажовање забавиље, као ни могућност евалуације активности. Мада је у предговору истакнуто да је главни циљ забавишта "помоћи детету да себе слободно изгради", што указује на савременост Фребеловог схватања и идеал од кога треба поћи у оснивању дечјих забавишта, у приручнику нису разрађени њихови задаци и функције. Према идејама поменутих аутора, гестови, песма и говор представљају основна средства забавиљама у раду с децом, чиме су дата упутства у великој мери била слична упутствима из тада постојећих школских програма. Међу одабраним играма, причама, песмама за читање, декламовање и певање, било је доста садржаја који су се касније обрађивали у првом и другом разреду народних школа.

Забавиље су организовале рад с децом на основу упутстава из Приручника и личног искуства. У то време оне нису имале обавезу да припремају сопствене индивидуалне планове и програме рада. Мада Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа, као незванични програмски документ, није био довољно разрађен, он је ипак забавиљама представљао извор нових идеја за рад с децом и подстицај за остваривање утврђеног општег васпитног циља.
Чињеница је да у овом периоду између два светска рата није био решен статус предшколског васпитања и образовања у постојећем систему школства у Србији, нити је било могућности за системска проучавања и стварање јединствене програмске концепције за рад с децом. Међутим, идеје Н. Кирића, С. Цуцића, савремених мислилаца и забавиља из тог периода представљале су добру полазну основу за припрему званичног програма предшколског васпитања и образовања.

Припрема детета и припрема родитеља

Ако драстично осликамо савременог будућег првака: видећемо дете које може да прати садржаје ако су распоређени по принципима музичког спота или рекламе.
Највећи проблеми су у смањеној пажњи, концентрацији, не развијеној култури слушања других. Слаба је контрола сопственог понашања и одлагања својих потреба, најчешће, слабе способности вербалног разрешавања конфликата. Провођење слободног времена више усамљенички, испред телевизора и компјутера, мало у комуникацији са другом децом и одраслима. Знања о свету и окружењу су случајна, спонтана и неповезана.

Шта знамо о детету?
Како можемо да одговоримо на следећа питања?

Како се понаша дете у групи, вртићу, дворишту, испред зграде у играма са вршњацима?
Да ли улази у конфликте чешће или ређе од других?
Уме ли да сарађује, контролише своје понашање, да чека свој ред, да саслуша другог...
Има ли осећај емпатије - да ли зна како се други осећају...,да ли уме да тражи помоћ, и да је даје другоме...
Показује ли иницијативу у активностима, може ли да излаже пред групом.... .
Уме ли да адекватно процењује сопствене способности: шта може, уме. .., шта о себи мисли и својим способностима?
Уме ли да се игра: деца која умеју да осмишљавају своју игру, прате суиграче у игри, употребљавају своју машту - припремљена су и за школско учење.
Да ли предшколци знају основне градске знаменитости и понеку причу о њима...
Радне навике и рад детета у кући....у којим кућним активностима доприноси у складу са својим могућностима и узрастом?
Колико је дете самостално?...

Одговори на ова питања одредиће активности припреме детета за школу.

Уколико дете реагује агресивно, не уме да сачека свој ред, нестрпљиво је. Има обичај да препозна туђе намере и понашање као угрожавајуће типа "намерно ме је спотакао, гурнуо исл", и обично има слаб и недовољан речник да опише своја или туђа осећања.То је вапај у помоћ да се реагује у припреми детета пре поласка у школу.
Како? Вежбањем контроле сопственог понашања; богаћењем речника: описивањем различитим речима свих осећања која њега и друге обузимају; вежбањем и хваљењем када вербално разреши конфликт!

Важно:
што чешће организовати у породици заједничке пријатне активности, игре, разговоре, шетње са дететом- најбоље непосредно по доласку са посла или повратку детета из вртића или школе.
Први заједнички тренуци морају бити испуњени сигурношћу, поверењем и пријатном атмосвером (без обзира колико је родитељ исцрпљен, гладан, уморан, узнемирен - он је одрастао и одговоран за доживљај сигурности свог детета!). Понекад је довољно само пола сата разговора - размене детета и одраслог. Уколико стварно, озбиљно, искрено желите да помогнете свом детету у тешкоћама контроле свог понашања морате се потрудити - прве резултате можете очекивати ако преиспитате и промените и своје понашање тек после месец или два. Понашање које штети и вама и детету није настало за месец дана, логично је, да и за промену треба барем четвртина времена настајања...?! Контролишите сами себе тако што ћете бележити у једном блоку којих сте се игара играли или шта сте радили заједно са дететом.
Организација режима дана: довољно мирних и активних делова дана: ограничити време испред компјутера и телевизора 1-2 сата у дану! (Превише утисака које не могу да разумеју или стално исти тип визуелних активности, које не прати разговор или анализа, закључивање или размишљање).
Пред спавање мирније активности!
Позитиван завршетак дана: резимирајте заједно шта је свако од укућана добро урадио тог дана.Оно што вам се није допало имали сте прилике да регујете раније. Вече није тренутак за звоцање и приговарање. Читање приче пред спавање није изашло из моде.
Примећујте дете када је мирно и сталожено, ангажовано, а не само кад има напад беса! Не дозволите да прекидач за ваше укључивање у његов живот буде кажњавање, или неадекватно дечије понашање.
Када нешто захтевате од дета: нека то буде један захтев у једном тренутку. Све што имате да кажете, кажите када сте близу детету, без много речи. Ако довикујете детету - личи ће му на грдњу или приговарање. ..и престаће да вас слуша. Истраживања показују да немирна деца пажљивије слушају мушкарце, можда зато што по правилу употребљавају мање речи од жена!
Изаберите мали број важних правила. И награђујте придржавање. Награде морају бити и заједничке игре, а не само куповина.
Бајке су најбољи материјал за вежбање емпатије. Како се ко осећао у Ивици и Марици? Шта би могло да се пожели од златне рибице. Како је рибици кад сви од ње траже да испуни жеље, има ли и она неке жеље, шта је јунак радио, шта је могао друго да уради, да ли се плашио.... Златокоса и три медведића- како су се медведићи бринули о њој, и нису је грдили што им је појела вечеру, поломила столичицу....
Покушајте да видите свет очима агресивног детета: како им може изгледати дан ако их стално неко грди, тражи да буду сталожени, а они то без туђе помоћи не могу. Како се ви осећате да ли сте ближи осећањима агресивног детета или невине жртве?

Игре:
коришћење маште је најбољи начин да се у игри вежбају оне способности које ће касније требати у животу. Игре кобајаги, брзо и лако укључују децу:
игра у пару: један тражи предмет од другога и убеђује га да му суиграч да играчку. Играч може да да предмет-играчку, тек кад буде лепо замољен. Разговара се: кад, на које речи је било најлакше дати предмет. Парови мењају улоге. Игра је све сложенија што је омиљенији предмет.
Игре вежбања емоционалног речника: цвет емоција - свака латица је нека емоција: деца слажу латице око цвета и говоре о ситуацијама када су осећали дату емоцију; давање што више речи за емоцију, опис осећања - најбоље је разговарати са више деце да би разменили са другима. Може се постављати питање тада си тако урадио, а шта си могао и другачије да урадиш....
В ежбе контроле свога тела: све игре лети-лети. .., плива-тоне, дан-ноћ.., или заједничко играње каже се име свог суседа и нека биљка, цвет, дрво, воће. ..у што бржем темпу; на крају игре се обавезно добије задатак да се каже нешто посебно лепо уз свако име играча.;
групне игре возића или стоноге, ланац деце који понавља исте покрете..;
све игре парова који се играју огледала један другоме...измишљање приче о мачету (док деца леже опуштено на тепиху), које се сунча, протеже, гребе ноктима по тепиху;
игре замишљеног држања на длану уплашене птичице: Како ћете јој показати да је нећете повредити?Шта можете да урадите да она пожели да опет код вас долети...? Замисли да си постао чаробњак који може да ради само добре ствари - шта би све могло да се уради...?

Проверите дечија знања о непосредном окружењу

Нека вам испричају неколико реченица о најобичнијим кућним предметима, кућним љубимцима, својим пријатељима.
Шта и како су вам испричали?
Уведимо децу у свет предмета тако што ћемо:
Када говоримо о предметима - обратити пажњу деце на:
> спољашња својства и карактеристике предмета: како споља изгледа; од чега је направљен; чему служи; како би било да тога предмета нема у животу људи....?
> њихове унутрашње, функционалне карактеристике,
> различити односи и међузависности између предмета.
Овакосе се развијају опажајно практично; опажајно представно и ставрамо услове да анализирају окружење!
Почните од најобичније столице....!

Како систематизовати знање о животињама- следећи следом питања:

Каква је то животиња?
Где живи?
Чиме се храни?
Како се брани од непријатеља?
Како је прилагођена условима средине?

Шта ваше дете зна о вашем занимању или других укућана?

Рад људи:
Какав је то рад?
Какве резултате, производе даје тај рад?
Каква је корист, значај, тога рада?
Шта треба имати да би се тај рад остварио?материјал? средства?
Које су основне радне операције карактеристичне за дату врсту рада?

Да ли дете треба да зна да чита и пише пре поласка у школу?

Погрешно питање!
Право питање је да ли је дететов говорни развој на потребном нивоу за усвајање писмености и каква је мотивација детета за учење читања и писања.
Постоје деца која спонтано почну да читају око шесте године; има деце, која су у већини, која читају после првог полугодишта првог разреда.
И једни и други у каснијем животу су мање или више успешни зависно од радних навика, мотивације за учење, подршке своје породице током школског живота.

Садржај припреме за школу са аспекта почетног описмењавања зависи од онога што знамо о развоју детета, о неопходним процесима којима дете треба да овлада да би успешно усвојило писменост.

Психолошка и педагошка истраживања у свету и код нас откривају основне предуслове успешног савладавања писмености (будућег читања и писања).

Неопходан је базични, ниво разумевања језика, учествовања у комуникацији изношења свога мишљења, да уме да размишља о језику, манипулише његовим карактеристикама, да се сам језик третира као објект мишљења. Да је изложено читању- да му се читају приче и заједнички разговара о прочитаном.

Карактеристике дечијег знања и размишљања о језику које се могу развијати 5-6 година (а, значајни су предуслови овладавања писменошћу) су:
свест о гласовној структури речи која се огледа у способности деце да анализирају речи на њихове саставне делове, гласове, као и да их синтетише из њих;
свест о речима као деловима реченице који носе значење;
прагматичка свест: свест о адекватности послате поруке; прилагођавање поруке према особинама саговорника.

Истраживања показују да деца са слабо развијеним или неразвијеним овим способностима, касније имају тешкоће у савладавању читања и писања.

Овладавање гласовном анализом речи, свешћу да је говор дељив до нивоа гласа, аспекти формирања појма речи - реч као смислени део реченице битно је повезати са осетљивошћу за учење, у време када се формирају нове способности деце.
Зато је битно коришћење богатог репертоара игара са гласовима и речима.
Све игре нађи реч на слово на слово, изброј колико гласова има у речи...Или, за један глас другачије: сом, дом, сок, сос, нос, кос,....
Нађи малу ствар која има дугачко име (на пр. телефон,.) Сети се велике животиње са кратким именом....(кит, слон,..) или мале животиње са дужим именом (слепи миш,. ..веверица...)

Графо-моторика?

Не дозволите да подлегнете свескама на велике и мале линије Оставите те активности за време када стварно буде у школи!
Све игре прстима, сецкање маказама, прављење, вајање, оригами, танграм, цртање, низање перли....су одлична вежба моторике шаке.
Подсећање на коришћење папира од горе на доле и са лева на десно, довршавање својих цртежа су довољна припрема за будуће писање.
Различити радни листови су само један тип активности у припреми деце за школу. Они не могу и не смеју да замене свакодневне животне активности откривања света слова, знакова, бројева. Зато је добро да деца имају своје блокове, свеске за лична и колективна открића.

Припрема у односу на услове у којима ће дете бити у школи

Шта је типично за школу?
Рад по задатку у тренутку када то одговара одраслом, а не детету и по темпу који не мора да одговара детету!
Шта то захтева ? Одлагање својих потреба, концентрацију, пажњу, памћење, рад по налогу.
Овакве захтев у игровном задатку често имају деца и у вртићу. Остаје питање колико систематизовано и колико свако дете током различитих ситуција навежба да сачека свој ред, поштује правила, вежба пажњу и резоновање у ситуацијама игара "искључи трећег", шта недостаје...и слично, колико их подстичемо да доврше започете активности.

Новија истраживања квалитета дечијег играња, подчињавања правилима, развијања сценарија играња,....показују да су деца са развијенијом, маштовитијом игром и маштом уопште, спремнија за школско учење!
Лишени играња деца губе, њихове активности су скромног репертоара, постају везане за непосредну ситуацију, понашање одраслих који их окружују, нису самостални.

Одрасли ствара услове за дечију игру и играње кроз:
богаћење дечијег животног искуства о стварима, људима, занимањима, људској делатности;
увођење у културу играња: упознавање са новим играма, правилима, поштовању правила, сарадњи са другима у игри, развијање партнерских односа у игри;
заједничко играње одраслих и деце;
подржавање дечијег самосталног стваралаштва у игри и међусобне комуникације са вршњацима;
увођење нових идеја у игру и проширивање садржаја играња.

Показатељи развоја игре и играња у односу на дете:
може да смисли садржај, заплет за заједничку игру;
уме да уђу у улогу у симболичкој игри (на најстаријим узрастима играју се у замишљеном простору, а не реалном);
самостално ствара услове за игру: користи расположиви материјал, партнерски се односи према другима (на најстаријим узрастима успева да усаглашава своју замисао о игри са туђим);
познаје, игра се и самостално поштује правила у друштвеним играма;
уме да тражи помоћ и сарадњу од одраслих....
уме да се игра најразноврснијих игара;
слободно се и заинтересовано играју....

Права припрема за школу је разумевање свог непосредног окружења, развијање осећања одговорности за своје поступке и стална искрена подршка одраслих, богато развијена МАШТА И ИГРА.

водич за родитеље

Када породица, школа и заједница (општина) раде заједно, ђаци се уче важности школе.Тиме они схватају да људи из ове три средине улажу своје време и средства са циљем да им помогну а сви су на добитку.

• Ђацима је све боље и у школи и у животу;
• Родитељи имају послушну децу;
• Повећава се морал предавача;
• Квалитет школе је већи;
• Заједница јача.

што је веза између родитеља и деце ближа комплетношћу и добро испланираном родитељству, деца ће више постизати. Ова брошура истиче визију Волусиа школа унапређивања родитељства у сарадњи са породицама и заједницом.


Родитељи праве разлику укључујући се у школовање

Истраживања су показала да када родитељи активно учествују у образовању своје деце она постижу боље резултате. Породица је кључни фактор који обезбедјује младима добро образовање. Деци свих година је потребно да родитељи на неки начин учествују у њиховом школовамју.

Веома је важно да се родитељи потруде да упознају наставнике своје деце, као и окружење у ком се налази школа. Ово се може лако остварити упознавењем директора школе, заменика директора и осталог особља, присуствовањем родитељским састанцима и отвореним вратима. Други начин за добијање информација о школи које дете похађа је информисање путем интернета тј. посећивње званичне интернет адресе те школе. Волонтерски рад је такође један од начина путем којег можете упознати школску породицу а успут и допринети. Такође додајем да је број општинских образованих часова, укључујући ГЕД часове (Диплома општег образовања), доступно у многим школама за вас и ваше дете.

Погледајте "Савети за напредак вашег детета у школи", где се налази листа идеја које вам могу помоћи да подржите своје дете у школи.

Успешне родитељ- наставник конференције

• Један од најбољих начина да сазнате како ваше дете напредује у школи је помоћу родитељ-наставник конференције. Следећи савети ће осигурати успешне резултате вашег детета.
• Уколико имате потешкоћа да контактирате наставника ради сазивања конференције, не одустајте. Наставници су обавезани да буду у школи за време целокупне школске наставе у току дана, а и одређено време пре и после наставе. Да бисте успели у сазивању потребно је да дођету у школу у том временском периоду. Наставницима мора бити стављено до знања да ће се конференција планирати 24 часа у напред.
• Уколико имате потешкоћа у разумевању наставника због тога што не причате истим језиком, затражите преводиоца. Конференција ће се, у том случају, одложити до дана када преводилац буде могао да буде присутан.
• Ове конференције могу изазвати многа осећања. Запамтите да ову прилику искористите као шансу да наставник и ви радите као тим. Заједно можете наћи решења за проблеме.
• Пре конференције саставите списак питања и тема о којима бисте хтели да разговарате и понесите га са собом.
• Пежљиво слушајте и уколико желите да разјасните неки проблем, питајте. Уколико се деси да се не слажете са наставником у вези са нечим што је изложио, питајте за још информација на ту тему. што више будете комуницирали са наставником, боље ћете се разумети.
• Уколико наставник нагласи подручја које би ваше дете требало да побољша, затражите план рада који би помогао вашем детету и заинтересовао да настави са радом.
• Закажите следећу конференцију или телефонски разговор, уколико је то потребно.

Савети за напредак вашег детета у школи

• Храбрите дете да чита сваки дан! Слушајте га док чита, потом проведите неко време причајући о прочитаном тексту и помозите му да развије навике доброг читања.
• Надгледајте домаће задатке које ради и рад на часу.
• Надгледајте које емисије гледа и видео игре које игра.
• Причајте позитивно о школи са својим дететом.
• По повратку из школе питајте га шта је научио. Развијте конверзацију. Научите да га слушате.
• Одржавјте висока очекивањ свог детета. Сваки дан га подсећајте како је најбоље и најпаметније, као и да буде љубазно и послушано. Доста га хвалите.
• Храбрите дете да се труди и да не одустаје, чак ни онда када је задатак доста тежак.
• Разговарајте о бригама за своје дете са његовим наставницима или педагогом.
• Развијте детету навику да редовно долази у школу. Планирајте куповину, одлазак код фризера, па чак и доктора, ако је могуће, после школе.
• шаљите дете у школу на време. Научите га да вече пре припрема одећу, књиге и ради домаћи.
• Развијте свом детету здраве навике као што су правилна исхрана и примерен одмор.
• Покажите подршку што се тиче наставе после школе која постоје да би помогла вашем детету да достигне ниво оцењивања, па чак и више.
• Будите у контакту са дететовим наставницима и педагогом путем редовних конференција. Питајте за савете како да радите са дететом ван школе.
• Посећујте учионицу свог детета, при том, обратите пажњу на сигурносе мере које постоје у школи.
• Потрудите се да обезбедите себи подршку уколико сте забринути за дете. Разговарајте са наставником пре одласка директору, а директору пре одласка инспекцији.
• Добровољно присуствујте часовима. Ваша одобрена пријава се мора налазити у школи.Такође, обавестите наставника уколико имате позив који бисте желели да поделите са децом.
• Уколико је потребно, затржите помоћ од школе. школа ће, можда, моћи да вам помогне или да вас упути код некога ко то може.
• Погледајте Сунсхине државне стандарде (Сунсхине Стате Стандардс) у Министарству за едукацију Флориде. Интернет страна је www.фирн.еду/дое/цурриц.прек12/индеx.хтмл . Ту се налаз циљеви учења у сваком разреду.
• Распитајте се код наставника о тестирању и како можете помоћи детету да се припреми.
• Распитајте се о лакалним, државним и националним прохтевима, као што је "Ни једно дете није остевљено иза дела" (Но цхилд лефт бехинд ацт).
• Упознајте се са правилима понашања у учионици.
• Редовно посећујте Отворена врата, родитељске радионице и друге састанке који се одржавају у школи.
• Код надлежних се распитајте о понудама за образовање одраслих за вас и ваше дете.

Шта би требало да моје дете учи...
У основној школи:

Министарство за едукацију Флориде је основало Сунсхине државне стандарде ( Сунсхине Стате Стандардс). Ови стандарди су списак циљева учења деце у сваком разреду. Следећи текст ће садржате само неке од важних способности које би ваше дете требало да стекне у школи, у обданишту и кроз пети разред.

• Писање песама, прича и једноставних извештаја.
• Провера написаног текста, подразумевајући исправност написаних речи, интерпукцију и ред речи.
• Читање разноврсне литературе (књига, часописа, новина и прича) и способност да се објасни о чему се ради
• Слушање и разумевање прича, песама и поезије.
• Читање и прављење мапа, графикона и табела.
• Рад практичних пројеката у школи, као што су прављење једноставних модела, карти, књига и научних експеримената.
• Примена математике.
• Учење о другим земљама (традиције, хране, културе).
• Учење историје Флориде и САД-а.
• Разумевање основне структуре владе у САД-у.
• Коришћење рачунара за једноставне писмене задатке и образоване игре.

Ученици са овим основном образовањем могу учествовати на Конференцији за младе ауторе, такмичењима у математици, науци, социологији и фитнесу, као и на разним музичком и уметничким догађајима, укључујући фестивале, такмичења и изложбе као и многе друге друштвене и школске догађаје.

У средњој школи:

Средња школа подразумева шести, седми и осми разред и постоји да би попунила празнину измедју основне и више школе. Програм средњих школа укључује учење језика, математике, читања, науке и друштвених наука, као и физичко васпитање и изборни предмет. Министарство за едукацију Фло риде је основало Сунсхине државне стандарде ( Сунсхине Стате Стандардс). Ови стандарди су списак циљева учења деце у сваком разреду. Следећи текст ће садржате само неке од важних способности које би ваше дете требало да стекне у средњој школи.

• Читање и анализирање различитих врста књига и прича, укључујући романе, не фантастику, драме и поезију.
• Писање извештаја и докумената са исправном граматиком и интерпункцијом.
• Бављење истраживањем о задатим темама.
• Рађење усмених презентација.
• Разумевање правила енглеског језика и пњихово примењивање у писању.
• Употреба целих, разломачких, децималних и процентуалних нумеричких израза у математици.
• Употреба јединица мере за решавање математичких проблема и њихова примена.
• Разуевање основног геометријског и алгебарског концепта.
• Представљање и решавање математичких проблема који укључују дво- и тродимензионалне фигуре.
• Разумевање основе земље, живота и физике.
• Осмишљавање и вођење лабораторијских истраживања коришћењем помоћних метода.
• Решавање научних проблема размишљајући и користећи се научним процесима на вишем нивоу.
• Учење историје Флориде, нације и света.
• Разумавање структуре владе САД-а и принципа америчке демократије.
• Разумевање улоге грађана у америчкој демократији.
• Развијање основног знања о економском систему.
• Коришћење мапа и писање извештаја о географији света.
• Коришћење рачунара за писање извештаја, прављења графикона и спискова.
• Организовање школских задатака.
• Учење за тест.

Ученици са средњим образовањем могу излагати пројекте и учествовати у годишњим догађајима као што су Научни вашар, Вашар друштвених наука, Фестивал страних језика, Фитнес фестивал, Математички фестивал (МАТХЦОУНТС), као и на многим другим фестивалима и такмичењима, укључујући општинску и школску уметничку изложбу

У вишој школи:

Министарство за едукацију Фло риде је створило списак способности које би ученик требало да стекнеу вишој школи Налазе се у већ поменутом државном стандарду. Ове способности се стичу на суштинским часовима који се морају похађати да би се на крају школовања добила диплома. Постоје три опције за испуњавање захтева за диплому више школе.

Принципи хуманизације васпитног стила родитеља

Принцип усаглашености подразумева једнак приступ истим или сличним дечјим поступцима. Неусаглашеност родитељских поступака може бити далеко штетнија од чисте примене било којег узајамно усаглашеног васпитног стила родитеља. Наиме, она може довести до следећих негативних последица у дечјем развоју:
- неизграђеност етичких критеријума, тј., неоспособљеност за селекцију доброг од лошег и сл.;
- недостатак самосталности у решавању својих животних проблема;
- тражење "линије мањег отпора" - потреба за континуираном заштитом од друге особе;
- немогућност грађења стабилне везе с другом особом, што би се могло пројектовати и у љубавном животу.

Принцип свесности подразумева тенденцију разумног коришћења васпитних поступака родитеља, као и тенденцију уздржавања од импулсивности у понашању. То не значи да родитељ треба да занемари емоције према своме детету. Супротно томе, не треба апстинирати од емоција. Али и континуирана пренаглашеност у њиховом експонирању приликом сваког контакта с дететом представља извесно нарушавање комуникације на релацији родитељ-дете. На пример, штетан би био страх родитеља који изазива неприхватљиве поступке спречавања и контроле над дететом, а код детета доводи до хендикепа и страха од преузимања нових и креативних корака. Штетна би била и пренаглашена љубав која спутава осамостаљивање детета, или пак поступање с дететом у складу с расположењем, без могућности превазилажења тренутног емотивног стања.
Свесност претпоставља да родитељи познају снагу своје позиције и улоге у васпитавању детета раног узраста. Свестан родитељ познаје своје могућности у усмеравању развоја детета. Он осећа потребу да се непрестано информише и учи о начинима и ефектима васпитног деловања. Свесност претпоставља размишљање и преиспитивање сопствених поступака и њихово намерно усавршавање. Свестан родитељ познаје корист од постојаног праћења дечјег одговора, који се неизбежно јавља као резултат комуникације родитељ-дете.
Принцип свесности је у тесној вези с принципом савесности и принципом одговорности, који подразумевају не само знање, већ и тенденцију ка целовитој, правилној и благовременој примени онога што знамо да је позитивно у односу родитељ-дете. Постоје родитељи који и поред тога што су свесни сопствене улоге у развоју детета, и поред тога што су свесни ефеката извесних васпитних поступака, нису савесни у њиховој примени и не поступају одговорно у односу на ефекте које очекују са својом децом. Такви родитељи се често налазе пред "судом" своје савести, због чега постају несигурни у себе и у своју родитељску улогу. Ти родитељи налазе се између потреба и могућности, дозвољавајући при том да, "захваљујући" неуспеху, њихов највећи адут буде строгост ауторитарност у односу са децом.

Принцип доследности подразумева прилагођеност личних поступака поступцима који се траже од детета. Родитељ треба да представља пример за оно што тражи од детета. Уколико он једно прича, друго ради а сасвим трће тражи од детета, неће никада постићи позитиван васпитни ефект. Супротно томе, такав родитељ ће изгубити ауторитет у односу на дете, на рачун страхопоштовања. У овом случају код детета се јавља дилема у односу на то шта је исправно, чиме се губи и могућност изградње критеријума етичких и естетских норми понашања. Недоследан родитељ није у стању да користи једно од најмоћнијих породичних средстава у васпитању детета - пример родитеља.
Принцип који је исто значајан у поступцима родитеља с децом јесте принцип умерености. Примена овог принципа претпоставља могућност самоконтроле у реализацији васпитних мера. Може се рећи да је овај принцип повезан с принципом свесности, тим пре што родитељ мора знати и мора бити свестан границе својег понашања са децом.

Принцип позитивне прогресије произлази из развојних карактеристика детета, које су у свакој новој развојној фази све сложеније. Зато родитељ треба да проширује дијапазон васпитних поступака у позитивном смеру, надовезујући га на резултате постигнуте у претходној фази детета. На пример, треба да постепено примењује похвалу, спречавање, подршку, храбрење, затим да уводи награду, касније саветовање, проширује разговоре и слично. Уколико се поштује овај принцип, мере спречавања и контроле дете ће прихватити с поверењем, а оствариће се васпитни ефект који су родитељи планирали. Овај принцип, другим речима, подразумева и благовремену примену одређених васпитних поступака у складу с узрастом детета, када је дете спремно да схвати суштину родитељског поступка. Свакако, важну улогу за стварање самопоштовања код детета игра и успех постигнут правилним поступцима у претходном развојном периоду детета. Ради богаћења васпитних поступака родитеља, у својој студији о развоју родитељства Нила Капор-Стануловић истиче: "Сваки наредни степен развоја односа родитељ-дете може се анализирати с два различита угла гледања - родитељског и дечјег. Развој локомоторике, развој говора и прво осамостаљивање захтева нову адаптацију родитеља... Сваки прелазак из једне развојне фазе детета у другу представља изазов и за родитеља и за дете, изазов који захтева да се напусте сада већ застареле форме интеракције и да се прилагоде на нови систем коегзистенције". ( Капор-Стануловић, Зборник 15, 1982, стр. 175).

Овај принцип је у тесној вези с принципом прилагођености дечјем узрасту, који представља усаглашеност васпитних поступака родитеља с дечјим развојним карактеристикама, а односи се на: карактер поступка; начин примене поступка; време примене поступка. За доследну примену принципа прилагођености дечјем узрасту родитељ треба да поседује извесна основна педагошко-психолошка знања о развоју и индивидуалним особинама свог детета. Ако, на пример, не познаје фазу егоцентризма, када дете упознаје само себе у односу на околину, родитељ често греши и постаје претерано попустљив или претерано строг. "У овој фази терања ината, најважније је родитељ да буде стрпљив с дететом и да му пружа што више љубави, како би се дете, као никад раније, осећало сигурно" (Савић, 1988, стр. 69). Према истраживању спроведеном у Немачкој и САД, повод за појаву инаћења у периоду између друге и треће године дететовог живота могу да буду следећи поступци родитеља:
- мешање у игру детета,
- промена реда на који се дете већ навикло,
- поремећај дечјег плана,
- насилно одузимање предмета којим се дете игра (опширније у Савић, 1988, стр. 96).
Важан принцип који треба поштовати у породичном васпитању је принцип научности. Овај принцип претпоставља научну заснованост:
- васпитних поступака родитеља (који васпитни поступци су научно потврђени као ефикасни за позитиван дечји развој, каква треба да је њихова примена и сл.);
- сазнања која родитељи имају о развојним карактеристикама све деце у појединим фазама њиховог развоја;
- сазнања која родитељи имају о индивидуалним развојним каракте-ристикама свога детета.
Савремен и савестан родитељ треба да зна да грешке у васпитању детета, као и грешке у његовој комуникацији с дететом, посебно у данашње време порока, могу да буду фатални у односу на усмеравање дечјег развоја. Због тога треба и мора да има отворену комуникацију са својим дететом, треба да се развија узајамно поверење и поштовање, али са извесним познавањем начина њиховог ефикасног постизања. Због свега тога, принцип научности је тесно повезан и у корелацији с принципом свесности, савесности, доследности и одговорности.

Принцип партиципације и реципроцитета је један од најважнијих принципа у реализацији комуникације у породици, а поготову у односу родитеља према детету. Наиме, он подразумева двосмерност у комуникацији и активну улогу детета у њој. Овај принцип захтева од родитеља способност доброг слушаоца који ће стално бити у дослуху са дечјим реакцијама. Принцип реципроцитета се заснива на фидбеку као основном средство за праћење васпитних ефеката на дете. Дете у "здравој" породици третира се као субјект који има право да доноси одлуке и да даје своје мишљење. То од родитеља захтева умешност и познавање карактеристика детета. Родитељ мора да води рачуна о интересу детета када се оно укључује у доношење одлука, али да то буде у оним породичним оквирима у којима та одлука може користити.
Правци комуникације који су императивни у спровођењу наредног принципа омогућују да га назовемо принципом циркуларности.

Принцип интеракције се темељи на интеракцији као процеса у коме јединка партиципира, мења околину и себе. Наиме, као што смо већ описали, породична динамика је развојни процес у коме се поред детета мења и обогаћује и родитељ. Одатле се неминовно намеће закључак да однос родитељ-дете није обична комуникација, већ интеракција у којој корист има и родитељ. Сваким сопственим поступком он спознаје самог себе, своје могућности као родитељ, сагледава своје ефекте или погрешке у комуникацији с дететом и свесно или несвесно се мења и развија. У вези с тим Нила Капор-Стануловић каже: "Развој у ствари представља дугу серију интеракција између родитеља и детета. Ради се о комплексном реципрочном прилагођавању које се непрекидно одвија између деце и родитеља. Дечји развој захтева одговарајућу реадаптацију родитељских ставова и понашања на сваком стадијуму развоја. Ово се неминовно иницира у развојне промене личности родитеља" (Капор-Стануловић, Зборник 15, 1982, стр. 175.).

Принцип индивидуализације полази од третмана детета као посебне индивидуе са својим интегритетом и потребама. Наиме, овај принцип, који се из објективних разлога не може у целини остварити у институционално организованом васпитно-образовном систему, у породици је једна од карактеристика који породичну заједницу чини посебном у погледу васпитног утицаја на дете. Овај принцип се спроводи у породици у складу с карактеристикама породичног живота и динамике и у складу са специфичном структуром породице. Различит узраст деце у породици, њихов мали број у поређењу с организованим васпитно-образовним системом, специфични односи и различити аспекти комуникације у породици, затим, целокупна емотивно обојена клима у њој - омогућују индивидуалан приступ у васпитавању детета. Сама чињеница да се дете рађа у породици, беспомоћно и зависно од одраслих, упућује на потребу за индивидуални третман. Дете све стадијуме свог развоја проводи у породици, у свом окружењу живљења, где неминовно долази до изражаја узајамно прилагођавање у односу родитељ-дете. Следећи разлог због чега се овај принцип спроводи у породици је спонтаност у контактима између родитеља и деце, која произилази из свакодневице њиховог заједничког живота. Индивидуализација се неминовно спроводи и у складу с дечјим животним потребама (биолошким, социјалним, когнитивно-интелектуалним, емоционалним и сл.) које, посебно на почетку дететовог живота, захтевају индивидуалан третман. При том је важна чињеница да је породица институција чија је специфична карактеристика да обезбеди њихову укупну реализацију задовољења тих потреба. Наиме, родитељ храни, пресвлачи дете, помаже му да схвати и прихвати околину, помаже му да се осамостали и слично, при чему му омогућава да упозна свет око себе, да изгради одређен однос према њему. У све то се укључује индивидуалан приступ који, у зависности од низа фактора, трасирају развојни пут дечје индивидуе.

Принцип демократичности произлази из тумачења основе претходних принципа. Наиме, демократичност истиче поштовање дечје личности као индивидуе са свим својим специфичностима, потребама и захтевима. Родитељи који обраћају пажњу на овај принцип поштују дечје мишљење, али код деце развијају, исто тако, и осећај поштовања према родитељу. Демократичност подразумева узајамност и реципроцитет у породичним односима, који код детета развијају осећај достојанства и компетентности у односу на себе и околину, као неке од најважнијих особина у развоју социјализације.
Подједнако важан принцип у васпитном родитељском односу према деци је и принцип оригиналности и истинитости. Овај принцип произилази из дечје интензивне љубопитноси у предшколском периоду која иницира безброј питања упућених родитељима. Оригиналност претпоставља омогућавање реалности у презентирању објективне стварности пред дететом. Наиме, родитељи не смеју детету да дају лажну представу о свету који га окружује. Они треба да делују у следећим правцима:
- да одговарају на дечја питања реално и истинито; - да не спречавају већ да подстичу самосталне дечје успешне покушаје;
- да не штите дете од евентуалних неуспеха ;
- да не представљају детету лажне успехе и идеалну слику о свету.

Принцип посвећености односи се на тотално физичко, ментално и емоционално ангажовање родитеља за време заједничког дружења са својим дететом. За време које родитељ проводи са својим дететом он мора да је "присутан" и у току с његовим потребама и активностима, да би могао благовремено да одреагује одговарајућим васпитним поступком уколико је то потребно. То му обезбеђује фидбек о дечјим постигнутим резултатима, као и сазнање о дечјем односу према активностима, о дечјим дилемама, могућностима и сл. Стога принцип посвећености у односу родитељ-дете доприноси блискости и квалитету комуникације с дететом, с једне стране, и усмерава организовање даљег педагошког утицаја, с друге старне.

Педагошка едукација и педагошка култура родитеља

Ефикасније спровођење наведених принципа не може се очекивати без педагошке едукације и педагошке културе родитеља ради поштовања детета у породици и ради циркуларне интерактивне комуникације у њој. Нека истраживања указују на то да је педагошка едукација већи и значајнији фактор утицаја на васпитни стил родитеља од професионалне едукације. Због тога, непобитна је чињеница да млади човек треба да добије специфичну припрему пре ступања у брак и пре формирања породице. Сматра се да би благовремена и програмски оријентисана интервенција на том пољу могла утицати на лик, карактер и ставове будућег родитеља.

У интересу правилног педагошког односа према деци, педагошку едукацију не треба схватити само као стицање знања из области васпитања и развоја детета. Оно што је и те како важно за развој правилног родитељства свакако је и педагошка култура родитеља као сегмента шире педагошке едукације. "Схватање педагошке културе као стицања знања о поступању с дететом није довољно. Добијање педагошке информације без развијања принципа и ставова о потреби њихове примене, прави их безвредним... Ако културу дефинишемо као збир усвојених вредности и ставова у ширем смислу, тада слободно можемо рећи да је педагошка култура усвајање вредности и ставова, али и навика за педагошко понашање родитеља" (Котева, 1996, стр. 45). Баш због тога припреме за брак и породицу треба да почну још у раној младости, путем одговарајућих начина и садржаја, кроз које ће млади људи усвојити и принципе хуманизације свог васпитног стила у односу према деци у породици.
Зато је веома значајно увођење неких специфичних предмета у васпитно-образовне планове и програме васпитно-образовних институција још на нижим степенима образовања. Исто тако, посебно је значајно уводити децу у вештине демократског и хуманог комуницирања, као и градити код њих самопоштовање и позитивну слику о сопственој личности још на њиховом предшколском узрасту

Учионица добре воље

НЕНАСИЛНО РЕШАВАЊЕ КОНФЛИКАТА


Свима нам је појам конфликта веома познат, али како избећи његову појаву то је свима нама веома сложено питање којим се свако од нас бавио некада у животу. На питање како се могу избегнути ове ситуације говорићемо о радионичарском методу, о такозваним радионицама “Учионица добре воље“ овде ће бити речи о самом корену настајања конфликта, и наравно правилима његовог решавања тј методама. Кроз ово назови мало истраживање посматраћемо две групе, група млађих основаца и старијих.


ШТА ЈЕ ТО УЧИОНИЦА ДОБРЕ ВОЉЕ - пре него што почнемо о методама не насилног решавања конфликта, прво да кажемо пар речи о томе шта је то „Учионица добре воље“ и шта је њен главни задатак, и какав успех се постиже радом на оваквим радионицама. Циљ ове радионице јесте да упозна децу са програмом рада и да их мотивише да у њему учествују.Сем тога ова радионица има и за циљ да јача групне кохезитивности, тј да ствара складну атмосферу, у којој главну улогу игра блискост и сарадња међу ученицима, као и остваривање групног идентитета, осећања припадности групи која има своја посебна обележја и активности. Процес рада ове радионице се одвија тако што се у уводном делу радионице објашњава програм и начин рада, а током главних активности, кроз неколико различитих игара практично показује начин и правила радионичарског рада. Јачање групне повезаности и формирање идентитета радионичарске групе подстиче се кроз искуство заједничког стварања имена, симбола групе. У другом делу водитељ након упознавања групе са програмом и садржајем он излаже његову суштину, а затим и учествује у активностима и даје свој допринос стварању радионичарске атмосфере заједно са осталим учесницима радионице. Учесницима којима је ово први пут сусретање са радионицама веома је важан начин на који ће их водитељ увести у ново и непознато. Водитељ треба да говори јасно, полако, одмерено, да дозволи учесницима да питају и траже појашњења, да својим ставом и понашањем показују подршку и топлину, и водитељ треба да се труди да створи атмосферу у којој ће се деца осећати опуштено. За рад са групом млађих основаца веома је битно истаћи то да им се свака ситуација прикаже што сликовитије да би што боље рзумели, да се кроз игру и разне приче формира став о веома битним стварима, и ставовима у животу који ће нам увек послужити у одређеним ситуацијама. Почињемо с причом сви се ми понекад нађемо у ситуацији да се са неким посвађамо или, како се то још каже, да дођемо у сукоб. То нам се дешава у школи, код куће, кад изађемо напоље. Особе са којима смо се сукобили могу бити сасвим непознате, нама небитне, или пак врло блиске и драге и утолико нам све теже пада. У „Учионици добре воље“ научићемо како се сукоби могу спречити или решити. Ово се постиже кроз разговоре и задатке који често личе на игру, а уствари ради се о врло озбиљним стварима. То је у ствари права радионица, то није радионица у којој се нешто прави неке ствари, предмети, у овим радионицама се ради на стварању доброг другарства. Након што се деци објасни чиме се све бави радионица, деца се упознају са основним правилима радоница, о томе како се ради, и како се понаша. Сам увод у радионицу није толико интересантан за децу па се преласком на решавање конкретних проблема ниво интересовња у групи знатно повећава. Оног тренутка кад деца схвате да сама могу решити неки проблем, њихова мотивисаност је већа и имају више интерсовања за рад.

ЈА САМ ЈА, А КО СИ ТИ - један од многих циљева ове радионице је и упознавање са сличностима и разликама између себе и других, прихватање тих сличности и разлика. Кроз овај процес деца се подстичу да схвате и прихвате сопствену индивидуалност, као и индивидуалност других особа. Процес о којем је реч остварује се кроз четири етапе, у којима свако дете добија прилику да, преко садржаја из свакодневног живота, уочи како се разликује, односно, не разликује од других у погледу навика, умења, осећања, и најзад, по свему томе заједно. Нарочито важан аспект овог процеса јесте искуство прихватања разних нивоа и врста сличности и различитости које се узајамно преплићу, стварајући мрежу на којој почива индивидуалност. Такође тежиште овог поступка јесте освешћивање сопствене посебности, као нечега што нам је, заједничко са другима, с обзиром да су и ти други посебни, свако на свој начин.

БУНАР ЖЕЉА - уочавањем реалних препрека које стоје на путу до остварења већих жеља које су тешко оствариве деца наилазе на проблем који је реално тешко решити, да би се овај проблем пред којим се деца налазе могао решити усресредићемо се на појам освешћивање жеља. Под овим појмом подразумева се, рационално приказивање жеља и пут којим се стиже до њих, указује им се на то да постоје неке препреке које се налазе на путу до остварења жеља, и од њих тражимо да је ако је то могуће да нам све то прикажу сликовито, након тога их усмеравамо да уоче и јасно прикажу препреке, и опишу како их они виде. Овим се постиже код деце реално сагледавање на ствари, и потребно време да се одређена жеља оствари.

ШТА ДА РАДИМ КАД МЕ НЕШТО ДЕЛИ ОД ОНОГ ШТО ЖЕЛИМ - питање које би сви ми требали себи да постављамо у ситуацијама када када се нађемо пред неким проблемом који треба решити. Још један од многих циљева ове радионице је да се код деце освесте два аспекта конфликтне ситуације, препреке на путу до остварења жеља, и налажење могућих решења. Уживљавањем, деци се омогућује да доживе ситуацију сукоба из одређене улоге, да сагледају потребе, жеље, тог лика и да се суоче са жељама и потребама других ликова. Незавршене ситуације омогућују да деца сама изнађу различита решења наведене ситуације, и да уоче како иста ситуација може имати различите исходе. Тако им се омогућује да различита решења пореде по томе како се она одражавају на осећања главних ликова комада. Наравно нагласак је на решењу које је задовољавајуће за све, односно са којим се нико неће лоше осећати.

БЕСОМЕТАР - након што смо деци објаснили велики значај тога да све стране у случају конфликта треба бити задовољене, прелазимо на појашњавање појма сукоба, његову појаву, и природу његових појединачних фаза, почетка сукоба, прелазних фаза и исхода. Поред тога деца се подстичу да постану свесна осећања учесника у сукобу и да их вербализују, ово их усмерава на разлике између унутрашњег доживљаја и вербалног исказа. Ово се изводи из неколико корака, на основу једне нацртане сцене деца треба да осмисле и нацртају цео стрип. Почетну ситуацију која је изазвала сукоб, ситуацију која следи након нацртане сцене и коначно сам исход сукоба. Тиме се доводе у положај да се уживе у једну од одабраних улога, и да кроз њу прате промене доживљаја у одређеним ситуацијама. Посебна пажња поклања се осећању беса и освешћивању његових узрока и његових израза кроз понашање. Поређење различитих сценарија која деца граде на основу исте задате сцене омогућује увид у то да сукоб може имати различите узроке, токове одвијања и различите исходе, које сукобљене стране доживљавају на различит начин.
У ПОВЕРЕЊУ ЈЕ УСПЕХ - после разговора о бесу , његовом извору и о томе како се може сагледавати са свих страна, деци мора да се укаже на значај преговора и договора. Жаргон који се користи у овом делу радионице јесте „У поверењу је успех“ и он почива на учешћу у игри надметања у којој се најпожељнији исход свих страна постиже једино уколико се оствари сарадња. Уколико чланови сваког тима договор о тактици играња заснивају на преговорима између тимова. Посебно важни чиниоци овог процеса јесу децентрирање од властисе позиције укључивањем позиције друге стране у избор тактике игарња, грађење поверења заснованог на договору, и уочавање да коначни успех једног тима нужно зависи од понашања другог тима.

ПАЖЉИВО СА РЕЧИМА - је исто један од веома битних етапа радионице, циљ овог дела је да осветли један аспект комуникације, вербалне поруке, јер настајање и решавање конфликта у великој мери зависи од квалитета вербалне комуникације. У средишту пажње је веза између појединих вербалних порука и осећања на које те поруке могу утицати. Процес ове радионице се остварује кроз три главне активности. У њима се од деце тражи да издвоје из контекста оне реченице, односно, поруке које комуникацију боје одређеном емоцијом. Полазећи од властитог искуства деца уочавају такве поруке како у ситуацијама у којима су они примаоци тако и у ситуацијама у којима их и сами шаљу. Анализирањем и разврставањем порука према њиховој „снази“ деца постају свесна да различите вербалне поруке могу имати различит значај у комуникацији. Развијање и прихватање одговорности за властито понашање, између осталог, подразумева могућност децентрације, препознавање и уважавање осећања друге особе.

ИЗВИНИ И ХВАЛА - ово се остварује кроз активности у којима се од деце тражи да се ставе у позицију неког другог. Симулирајући ситуације из свакодневног живота, деца се усмеравају на препознавње осећања која су, својим добрим или лошим поступком изазвали код другог детета. Највећи део активности је остварен техником вајања. Ова техника подрезумева да вајар обликује тело другог детета као глину, и тиме исказује своје виђење емоционалног ефекта учинка који је произвео тако што је скулптури нешто учинио. Да би испунило овај задатак дете мора да се фокусира на невербални израз којим се изражава одређено осећање. На тај начин усмеравамо дете на саосећање с другим. Осим подстицања емпатије, деца се подстичу да адекватно реагују у задатим ситуацијама, и то тако што ће извињењем реаговати онда када случајно изазову неко непријатно осећање код другога, или изразом захвалности онда кад неко код њих изазове приjатно осећање.

ХАЈДЕ ДА СЕ ДОГОВОРИМО - је још једна од битних етапа радионице „Учионица добре воље“, она има за циљ да омогући деци да интегришу искуства кроз која су прошла у претходним радионицама. Посебан нагласак је на препознавању и јасном изражавању сопствених потреба, уз разумевање и уважавање потреба других. Вештина усклађивања сопствених потреба и потреба других представља камен темељац умећа разрешавања конфликата. Пут којим се ово постиже одвија се кроз јединствену активност, у којој деца играју улоге различитих особа. Од сваког појединачног лика, као и од свих заједно, зависи могућност остварења једног за децу важног циља. На овај начин, свако поједино дете је у прилици да доживи преговарање као интеракцију са другима, односно као процес решавања заједничког проблема, наравно, уколико се придржава правила понашања која је постепено упознавало кроз претходне радионице. Исход овог процеса може бити повољан за све заинтересоване под условом да се свако потруди да подједнако води рачуна о својим потребама и о потребама другога.
Једина разлика између радионица са старијим основцима је та што има више етапа радионица, и што су теме за рад са старијим основцима много озбиљније, и захтевају мало дубља промишљања. Увод је сличан као и са млађим основцима, прве три етапе су скоро исте, али знатно разликовање креће од треће етапе, где се ученици упознају са једним од начина настајања неспоразума у комуникацији, приказивајући им процес настајања гласина, односно, искривљавања информација приликом преношења. Ради лакшег разумевања, гласине се повезују са ситуацијама из свакодневнох искуства ученика, као што су оговарања, етикетирање. Увидом у овај феномен деци се даје до знања да треба да постану свесна чињенице да гласине могу бити извор конфликата, али и да се њихово ширење може спречити. Пут којим се остварује овај циљ одвија се у неколико фаза.

ПРИЧАМ ТИ ПРИЧУ - појам гласина се уводи преко две игре у којој ученици, пантомимом и причањем приче, започињу и прате процес искривљавања информација до њиховог извитоперења. Било да се ради о игри или реалној животној ситуацији, учесници у комуникацији су најчешће несвесни овог процеса искривљења садржаја. Учествујући у наведеним играма, деца имају могућност да увиде како се садржај који су чули мења чак и када немају намеру да га промене приликом преношења неком другом. У приче које се преносе уводе се елементи који подстичу испољавање предрасуда, да би се ученицима омогућило да схвате начин на који предрасуде делују на стварање гласина. И на крају саме активности, кроз разговор се уобличава искуство везано за преношење гласина и ставља се акценат на чиниоце који могу да подстакну или предупреде тај процес.

КАКО НАС ДРУГИ СЛУШАЈУ - након завршеног дела о утицају гласина и стварања погрешне комуникације, прелазимо на део у којем велику важност придодајемо томе како нас други слушају. Циљ ове радионице јесте да се ученицима укаже на важност активног слушања за успешну комуникацију и квалитетне односе међу људима. Јеадн од предуслова доброг међусобног разумевања јесте начин на који слушамо једни друге. Важно је да ученици увиде да разлог избијања конфликата често може бити у томе што особе које разговарају не слушају једна другу, а последица такве ситуације су непријатна осећања код особе која није слушана. Циљ је да им се и покаже шта се може учинити да до оваквих ситуација не дође, као и како их позитивно решити када до њих дође. Процес кроз који се наведени циљеви реализују одвија се такође у неколико фаза. Учешће у уводној активности тражи од ученика да усмере пажњу на онога ко говори, што је први услов активног слушања. Кроз ове активности постиже се децентрација, тј увид у туђа непријатна осећања у ситуацијама неслушања. У игри улога ученици испробавају различите начине разрешавања ситуације неслушања коришћењем ЈА-порука, које подразумевају изражавање сопствених потреба и осећања.

СВЕДЕЉА - када завршимо о важности активног слушања прелазимо на то како да се ученицима олакша сагледавање и артикулација личних потреба и жеља, затим препрека које стоје на путу њиховог задовољења и коначно, да их доведе до сазнања да се потребе могу задовољавати на различите начине. Пролажење кроз одређене активности у оквиру ове радионице треба да омогући и афирмацију сопоствених способности, вештина и знања нужних за задовољење личних потреба и остварење жеља. Остварење наведеног циља одвија се кроз технику вођене фантазије, метод групног рада у коме појединац има прилику да уђе у интимни свет своје маште, тако што му се нуди благ и пријатан подстицај за маштање у форми приче коју изговара водитељ. У овој радионици садржај вођене фантазије оживљава и усмерава мисли и осећања појединца у правцу сагледавања сопствених потреба и могућности њиховог остварења, истовремено му оставаљајући слободан простор да га самостално испуни својим индивидуалним жељама, сликама, визијама.

ПОМОЗИТЕ, ШТА ДА РАДИМ ДРУГОВИ МЕ ОДБАЦУЈУ - један од битних проблема млађих основаца а и старијих јесте одбацивање друштва, а сами знамо колико важну улогу има друштво за живот појединца у том периоду живота. Зато је и циљ ове радионице да приближи деци осећања појединца кога група одбацује и да им укаже на постојање различитих улога у ситуацији када је неко одбачен. У овој радионици подстиче се активан однос у налажењу стратегија реаговања одбачених и групе неутралних посматрача. На тај начин, посредно, они који одбацују постају свесни последица свог понашања. Ово се такође остварује кроз неколико актовности. Најпре деца у вежби „стани у круг“ имају прилику да искуствено осете део доживљаја онога који одбацује и одбаченог. Свој доживљај затим појачавају и допуњавају у току размене са другима. У следећој активности, са безбедне дистанце стручњака-саветника деца трагају за активним и конструктивним приступом који би могли да примене одбачени, одбацивачи и неутрални посматрачи. Потом, још једном, уз помоћ новог медија стрипа и у новим групама, ученици разматрају проблем одбацивања уз могућност да свим укљученим странама сугеришу начин на који се ова ситуација може превазићи.

МОЖЕ ЛИ СЕ СУКОБ СПРЕЧИТИ - такође веома битно питање којим се бави ова радионица јесте може ли се сукоб спречити, циљ ове радионице јесте да се ученици упознају са различитим исходима сукоба и да увиде да потребе које се не исказују већ се подразумевају или потискују, могу довести до међусобног неразумевања и сукоба. Веома важно је да ученици схвате да препознавање туђих потреба и свест о својим потребама, као и њихово јасно изражавање, омогућава спречавање сукоба. Овај процес се одвија кроз неколико фаза, кроз задатак завршавања приче, ученици треба да дођу до решења сукоба које задовољава обе стране. Нагласак је на увиду да до сукоба може доћи када учесници у комуникацији један део својих мисли, осећања и потреба не сапоштавају, већ их подразумевају или намерно задржавају за себе. У завршном кораку ученици имју прилику да, служећи се примерима из личног искуства, одиграју сукобе кроз које су прошли, фокусирајући се притом, на изражавање потреба.

НАГОВОРИЛИ СУ МЕ - још једном истичемо велику важност друштва односно социјалне групе, овде се говори о томе да ученици трба да освесте механизме путем којих окружење утиче на појединца и његово понашање. Посебно се истиче снага вршњачке групе као врло важан агенс социјализације, са акцентом на феномен групног притиска. Деци се омогоћава стицање увида у то и зашто је важно одолети групном притиску, преузети одговорност за властите поступке, тј размишљати својом главом о последицама неке одлуке. Разрада ових циљева почиње са осветљавањем најразличитијих социјалних утицаја на појединца, Постером са питањем ко све утиче на мене и моје понашање, подстиче се дискусија о различитим моделима нашег понашања и бројним начинима на које се ти утицаји остварују. Затим се вршњачка група доводи у први план тако што се деци нуди осмишљена прича која иницира процесе идентификације и децентрације. Садржај ове приче омогућава да у ситуацији блиској њиховој свакодневници вежбају различите вештине које би могле да им помогну да се понашају у складу са својим а не са грипним жељама, као и да и потенцијално рискантним ситуацијама, кажу „НЕ“ групи или предложе неко друго „безбеденије“ решење.

КАД СТАНЕМ У ТУЂЕ ЦИПЕЛЕ - циљ радионице јесте сагледавање са различитих страна. Од деце се тражи да се уживе у улогу неког другог и да предпоставе шта он мисли, шта осећа и како би се понашао у тој ситуацији. Деца се упознају са појмом децентрације тако што им се чита посебна верзија бајке „Пепељуга“ испричана из угла маћехе, старије сестре и оца. Након тога, да би искусили процес децентрације, од ученика се тражи да се најпре уживе у улоге појединих актера једног стварног школског догађаја и да из тих улога одговоре како су сами доживели цео догађај и како процењују остале учеснике. У следећој активности деца међусобно замене улоге актера овог догађаја. Из тих нових улога преговарају са осталима учесницима трагајући за исходом најбољим за све, али при том водећи рачуна о интересима нове улоге у којој су. На овај начин, омогућује се права промена позиције и сагледавање ситуације из различизих углова.

ЧОВЕЧЕ, ЉУТИШ ЛИ СЕ – ова радионица се бави бесом и љутњом, најчешћим осећањима која прате сукоб. Циљ јој је да омогући јасно уочавање везе између сукоба и пратећих осећања, разазнавање корена и показатеља ових осећања, и коначно, разлучивање техника које их могу појачати, односно ублажити. Намера није да се тиме контролишу или спутавају бес и љутња, већ да се упозна природа тих осећања и понуде безбедни вентили за њихово испољавање. Овом задатку приступа се поступно, најпре тако што се из разноврсних људских осећања издвајају она која прате ситуације сукобљавања, а потом тако што се понуди једна могућа упечатљива слика корена и начина изражавања осећања љутње и беса. На том увиду граде се даљи поступци којима се освешћују могући начини, односно, технике разбуктавања и хлађења ових осећања, чиме се деца оснажују да њима овладају. Коначно на једном конкретном примеру из свакодневног живота деца испробавају делотворност понуђених техника.

КАКО СУКОБ НАЈБОЉЕ РЕШИТИ – циљ ове радионице јесте да ученици сагледају структуру конфликта под којим условима долзи до конфликта, на који начин конфликт ескалира, како се смирује, како се из конфликта излази. Ово се одвија кроз анализу могућих решења понуђеног конфликта и одигравање сопствених конфликата, уз самостално смишљање решења за излаз из конфликта. Стављање ученика пред задатак у коме треба да продукују што већи број идеја за решење понуђеног конфликта, омогућава им разматрање, разумевање и толеранцију за позиције и потребе свих учесника конфликта. Централно место у радионици има упознавање различитих исхиода конфликта, с тим што се посебно указује на решења која су прихватљивија за све стране у сукобу. Одустајање и децентрација од своје првобитне позиције омогућава прихватање решења у коме обе стране остају задовољне.

ИЗВИНИ – циљ је да ученици кроз суочавање са ситуацијом извињавања, постану свесни свог удела у настанку сукоба, тј да прихвате свој део одговорности за настали сукоб. Извињавање се у свакодневном животу везује за непријатна осећања, ствара отпоре и збуњеност, а циљ је да ученици увиде да иза речи извини стоји могућност за отварање и побољшање комуникације. Процес којим се ово остварује одвија се кроз две главне активности. Деца кроз разговор увиђају шта се извињењем постиже и које су потребе и осећања код обе стране у сукобу. Кроз активности вајања деци се указује да и мимика и телесна експресија, које прате вербални исказ при извињењу, имају своје значење и говоре о аутентичности осећања онога ко се извињава, а врло су драгоцене ономе ко извињење прима. У наставку процеса, проживљавањм ситуације извињења, деца имају прилику да сагледају и уваже потребе друге стране, као и своје потребе које су биле у основи сукоба. То им омогућава да истински дају и приме извињење.

САД ЗНАМ КАКО СА ПРОБЛЕМИМА – циљ ове радионице јесте повезивање искуства и знања стечених на свим претодним радионицама и примена вештина ненасилне комуникације на конкретним примерима. Процес којим се остварује наведени циљ укључује идентификовање узрика који су довели до проблема у комуникацији, увиђање суштине проблема, превенцију сукоба и тражење решења за излазак из сукоба.

ШТА НОСИМ СА СОБОМ – и на крају дођосмо и до последње радионице у програму ненасилне комунокације а њен циљ је да учесницима предочи на које све начине могу применити у овом програму стечена знања и вештине. У првој активности учесници ће сами одабрати оне садржаје, знања и вештине које процењују корисним за употребу у ванрадионичарским условима и симболично га износе из радионице, прогарама, школе, а у другој активности ће још једном сагледати које све ситуације су постали кадри да сами решавају. Структурра ове радионице много је слободнија од претходних, чиме се учесници посредно припремају за примену новостечених вештина ван радионичарског контекста.

Упутство за учење

Упутство за учење

ШТА ЗНАЧИ УЧИТИ АКТИВНО?
• труди се да градиво разумеш и повежеш
• повежи градиво које учиш с оним знањем које већ имаш (подела на предмете је дидактичка, а у животу је све повезано!)
•учи читајући полугласно (или користећи унутрашњи говор)
•при понављању читај само подцртане делове (ако се не присећаш, читај поново све!)

• пронађи (и подцртај) важне делове (ако је градиво сасвим ново тек током другог читања)
• својим речима тумачи градиво (и кад с и сам/а у соби, али поред затворене књиге)
• активно понављај мале целине и крећи даље тек када их научиш (не брзај!)
• обично се боље учи самостално, а повремено се можеш с неким међусобно испитивати

КАКО ОРГАНИЗОВАТИ УЧЕЊ Е?
• учи што је више могуће на истом месту (у соби!)
• раздели градиво у мање целине
• направи полугодишњу стратегију учења
• поцтравај битне делове (у другом читању)
• распитај се како изгледају тестови знања и томе прилагоди учење
• направи своје белешке или скице
• у дневном распореду мора бити места за одмор, забаву...
• питај неког, ако не разумеш (то није срамота!)
• не учи током ноћи уочи теста
• учи континуирано током целе године (помало), а не кампањски
• прошетај се и буди физички активни и у време најжешћег учења
• не одгађај учење у задњи трен (то је брзи излаз из неугодности, али није коначно решење!)
• ако се баш сада не можеш сконцентрисати, промени дневни план учења (не троши време узалуд!)
• ако ниси успе остварити план учења, коригуј га према новонасталој ситуацији

КАКО ПОВЕЋАТИ МОТИВАЦИЈУ?
• весели се кад нешто научиш или положиш (и прослави" то с друштвом!)
• сваки напредак попрати позитивним мислима (и мали напредак је напредак!)
• тражи занимљивости у градиву (оне увек постоје!)
• награди се кад остваришплан (изласком!?)
• треба наградити и упорност у учењу (другом ћеш приликом научити брже и боље!)
• нису сви други паметнији од тебе, већ боље организирани и имају боље навике и методе учења и сналажења

ШТА НЕ ТРЕБА ЧИНИТИ У УЧЕЊУ?
• сети се на време да постоје провере учења и то савкоденевно (оне тебе вребају и кад ти не мислиш о њима!)
• не размишљај о страху од одговарања или теста знања током учења
• не постављај себи превелике дневне захтеве и неоствариве циљеве
• не прекидај учење чим нешто не разумеш (мозгај или неког питај! То није срамота!)
• не буди малодушан/на због тежине градива или заборављања (све се може научити и сви заборављају!)
• не брзај само напред у градиву (ниште без активног понављања!)
• не одустај од учењ а због забаве или других послова (најпре учење, па онда награда!)
• не ослањај се правише на туђе белешке (оне су најчешће успутни продукт туђег учења!)
• не веруј својим друговима и другариама да врло мало уче (сви се волимо хвалити! Хвали се и ти!)
• не одбијај помоћ и савете!

извор: Педагошко Друштво Србије

Ко смо, и који нам је циљ?

Друштво педагога је организација (друштвеног) карактера, покренута од стране студената педагогије. Она ће се бавити свим оним питањима којима се требају бавити родитељи, педагози, учитељи, наставници, професори итд. а којима се не тако често баве. Наставницима у школама није и не може бити основно да науче наставно градиво ђака, они имају и васпитачку улогу која се остварује кроз вид идентификације са наставником. Сваки наставник је потенциални узор ученику, који изграђује своје ставове и моралне норме (позитивне) које чине основу једног здравог друштва. Ако такво друштво желимо морамо делати, а ово је начин на који ми то радимо.Настали смо из примарне потребе, да се друштво у којем живимо освести и крене радити у корист деце самим тим и породице, да на позитиван начин афирмишемо васпитно-образовни процес и оне који директно и индиректно учествују у њему. Свесни смо времена у ком живимо: брзина живота која је наметнута (плуралистичком) савременом друштву, свакодневни стресови, фрустрације, конфликти отуђују нас једне од других. Родитељи у трци за боља, неретко за раднo место, чиме би обезбедили бољи, квалитетнији и имућнији живот својих малишана највеће благо које имају у трци са временом запостављају. " Не дозволимо да никне па да га онда садимо" Игор Губерман (1988) : Ходање око барака. Нису ни педагози ( и ми будући) у могућности да све проблеме реше, али то не треба да значи да на њих с' обзиром на потенцијалне мале шансе отклањања требамо окренути главу, и бавимо се неким за нас сврсисходнијим питањима. Напротив мале шансе су нам већи и јачи мотив. Бављење најхуманистичнијим и најдијалектичнијим процесом (ВАСПИТАЊЕ) и за човека најпрагматичнијим (ОБРАЗОВАЊЕ) не оставља нам избор ДА или НЕ покушати. Бављење питањима која су у области наше професије је не обавеза већ част и могућност да се учини нешто више, са циљем да се изгради или усаврши нека личност.