Програми предшколског васпитања и образовања у Србији

Увод

Општепозната је констатација да сваки историјски период подразумева одређене специфичности у развоју предшколског васпитања и образовања, условљене друштвено-политичким, економским, културним и другим збивањима у ужем и ширем окружењу. У овом раду представљамо карактеристике и развој програма предшколског васпитања и образовања у Србији између два светска рата, у намери да за тај период сагледамо развој идеја о нашем институционалном предшколском васпитању и образовању.
Кроз историјско-педагошки контекст за овај период, представљени су услови у којима је могло да се развија предшколство, односно претпоставке за организацију васпитно-образовног рада с децом до поласка у школу, као и програми предшколског васпитања и образовања који су у таквим условима настајали.

Историјско-педагошки контекст
Након што је Аустро -Угарска 1918. године изгубила рат и распала се на неколико држава, формирана је и нова држава јужних Словена - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, као парламентарна монархија, са владајућом династијом Карађорђевића. У састав те нове националне државе ушле су земље и крајеви са различитим нивоом привредног и друштвеног развоја, од натуралне привреде и остатака натуралних односа до већ формираног капитализма, са различитим политичко-административним уређењем и културним традицијама.

Ратна разарања и губици, који су нарочито погодили српски народ, велике привредне тешкоће и глад у појединим крајевима представљали су веома неповољне услове за развој нове државе, просвете и школства. Такође је била и различита образовна структура становништва, са великим бројем неписмених, посебно међу женама. Индустрија није била развијена и владала је масовна незапосленост радника, а сељаци су били презадужени. У таквим условима, побуне сељака и штрајкови радника су били све чешћи, што је у извесном смислу плашило нову власт. Она им је стога чинила уступке, али, кад год је могла, служила се оружаном силом. У тренуцима када се требало супротставити радничкој класи, разједињена буржоазија на власти је знала да се удружи. Политички живот је био испуњен непрестаним борбама и парламентарним кризама, а услед велике светске економске кризе, у периоду између 1929. и 1933. године новооснована држава јужних Словена је пролазила кроз економску и политичку кризу, што је условило емигрирање дела становништва у друге земље, пре свега у САД.

Поменуте околности у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца одражавале су се и на просветну политику. Осиромашеним сељацима је била потребна дечја радна снага, те су се одупирали школским обавезама своје деце (Вучетић, 1971). Постепеним јачањем прогресивних омладинских покрета у земљи, као и појавом нових политичких, културних и педагошких покрета у свету ("Нова школа", "Радна школа" и други), постепено су стварани услови за промену школског система, који је још увек био под јаким утицајем хербартовске дидактике. Главни хербартовци код Срба су били Војислав Бакић, Љубомир Протић, Стеван Окановић и Јован Ђ. Јовановић, чији су утицаји у то време оставили дубоке трагове у тадашњем школском систему. У Београду је 1920. године новоосновано Министарство просвете донело одлуку о стварању јединственог просветног подручја, прво за Србију и Црну Гору, а потом је школско законодавство проширено и на школе у Банату, Бачкој и Барањи. У свим овим крајевима су школе радиле према Закону о народним школама Краљевине Србије из 1904. године.

У таквим условима, до 19 29. године је било мало установа за васпитање и образовање деце предшколског узраста. Мрежа предшколских установа је била најбоље развијена на територији данашње Војводине (Вучетић, 1985; Коцић, 1972). При основним школама су отварана забавишта за децу до поласка у школу. За децу предшколског и школског узраста такође су при овим школама отварана и обданишта, у којима су током целог дана, односно пре и после школе, боравила ратна сирочад и деца запослених родитеља. Прва забавишта су отворена у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину), Новом Саду, Сенти, Суботици, Сомбору, Вршцу. Народна управа, односно војвођанска влада, издала је 1919. године Наредбу о привременом уређењу свих забавишта, основних и других школа, у којој су утврђене следеће одредбе, значајне за предшколске установе, а које су биле правоснажне све до Другог светског рата:
- Све предшколске установе које су постојале пре рата морале су се одржати;
- Васпитно-образовни рад у њима се морао обављати на матерњем језику деце (Ациган, 1976).

Тим одредбама је у Војводини одржана мрежа предшколских установа које су основане пре рата, а такође су створене могућности да све народности оснивају своје предшколске установе. Јула 1919. године донет је Закон о изменама и допунама Закона о народним школама из 1904. године, а први југословенски Закон о народним школама је донет 5. децембра 1929. године. Према Том закону и даље се народне школе деле на ниже и више, с тим што је положај забавишта у школском систему остао исти, што значи да су она и даље била под управом одређене народне школе. За веће градове и индустријске центре оснивање забавишта је било обавезно, али су могла бити отварана и на захтев општине или родитеља, под условом да се упише најмање педесеторо деце.

Поред поменутих обданишта, у том периоду се такође отварају склоништа, разна хумана друштва и конфесионалне заједнице, у којима су боравила и деца предшколског узраста. Те установе су имале првенствено социјалну функцију, док је педагошка функција била запостављена. Ус л е д друштвено-економских потреба (велики број незбринуте деце без родитеља, запошљавање жена), такве установе су чешће отваране него забавишта. Мада је отварање забавишта текло споро и тешко, њихов број и проценат обухваћености деце били су највећи у Војводини. Однос између броја забавишта и основних школа био је 20:100, на сваких пет школа је радило једно забавиште (Ациган, 1976). У забавишту су с децом радиле забавиље, обучаване на курсевима при учитељским школама, у то време организованим у Љубљани, Загребу, Сарајеву и Дубровнику. Већ од 1927. године донета су Правила за полагање практичног испита за забавиље, која је подразумевао државни стручни испит.

Након што је краљ Александар 1929. године увео своју диктатуру, промењен је назив државе у Краљевина Југославија и забрањена су сва национална обележја, као и делатност културних и других друштава на националној основи. У том периоду није промењена основна структура школског система, осим што су у постојеће законе и прописе унете извесне измене за поједине ступњеве и наставне програме и појачан је идеолошки утицај владајуће класе на наставнике и ученике. Законом о народним школама из 1929. године забавишта су званично постала њихов саставни део, што је створило повољније услове за развој предшколских установа. До 1939. године је у градовима знатно повећан број забавишта (Вучетић, 1985).

Мада је период између 1929. и 1941. године био изузетно тежак, услед неповољних прилика, педагошки живот је био богатији, разноврснији и успешнији него до тада. Просветни радници, спречени да се слободно баве политичким и ширим културним радом, а на основу нових сазнања о педагошком животу у развијенијим земљама, усмерили су све своје потенцијале на уношење дидактичко-методичких новина у педагошку праксу.

Организација васпитно-образовног рада

Забавиште су похађала деца од навршене четврте године, али упис и даље није био обавезан. Обданиште су похађала деца од две до чак шеснаест година и с њима су радили васпитачи, чији је главни задатак био да деци замене родитељски дом, надопуне негу и љубав. Из обданишта су деца са навршене четири године прелазила у забавиште, а од седме године су полазили у основну школу (Вучетић, 1972; Ничковић, 1971).
Васпитачи су деци током боравка у обданишту помагали у учењу и изради домаћих задатака. Такође су с децом припремали разне свечаности. Према Закону о народним школама из 1933. године, васпитачи треба да упућују децу у примерно владање, да их уче лепом понашању и буду њихове "духовне вође". За забавиште је утврђен задатак да сачува децу од штетних утицаја и незгода, те да унапређује телесни, духовни и морални развој. Истицано је да децу треба навикавати на живот у заједници и припремати их за основну школу (Вучетић, 1972).

Питање организације и садржаја рада у предшколским установама није било регулисано просветним законодавством све до пред Други светски рат. Проблеми су решавани на основу дотадашњих искустава. Фребелова концепција предшколског васпитања и образовања је допуњена искуствима забавиља и васпитача, а у Војводини и сазнањима о систему рада у угарским предшколским установама, у периоду до Првог светског рата. У предшколским установама се радило према Програму рада у забавишту из 1899. године, све до 1940. године, када је донет нови Програм и начин рада у забавишту, који је био јединствен на нивоу целе државе, и заснивао се на концепцији Ф. Фребела и М. Монтесори. Међутим, у литератури наилазимо на податак да је овај програм био објављен само у Просветном гласнику и да није био доступан забавиљама. (Вучетић, 1985). Чак и оне забавиље које су пратиле збивања у области предшколског васпитања и образовања, с циљем да што успешније обављају своју делатност, нису биле информисане о постојећем програму и тврдиле су да га није ни било.

У овом периоду ни методичког приручника за рад забавиља није било, нити довољно стручне литературе. На основу поменутог постојећег програма и личних искустава, као и сопствених бележака и збирки које су стварале током школовања, оне су самостално израђивале своје планове и програме рада. То подразумева да су саме одређивале начин и организацију рада с децом до поласка у школу. У то време су у Војводини припремљене две публикације, које су васпитачи користили као методичка упутства у раду с децом. Једна од њих је Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа који је припремио Никола Кирић. Предговор за ову књигу је написао тадашњи истакнути књижевник за децу и наставник Грађанске школе, Сима Цуцић, који се у то време бавио проблематиком стања у области предшколског васпитања. Истицао је да је развој пред школског васпитања и образовања у стагнацији и да је неопходно његово унапређивање, што је био и циљ припреме поменутог приручника. Критиковао је вербализам, шаблонизам и непостојање планске васпитне игре у постојећим забавиштима. У предговору приручника он апелује на унапређивање, односно "освежавање" рада у овим установама (Кирић, 1935).
Цуцић се залагао за организацију рада у забавишту на фребеловским основама. Сматрао је да је Фребелов систем предшколства најприхватљивији јер означава игру као основну активност малог детета, кроз коју оно усваја појмове и упознаје средину која га окружује. Такође наглашава потребу да се организује дечји "саморад", указујући на значај ручног рада за развој предшколског детета. Даље напомиње да Фребелов систем садржи и средства за обраду градива, а то су гестови, песме и говор. Та средства су за васпитача упутство како се прича за децу може обрадити вербално (препричавањем), драматизацијом и њихов садржај ликовно представити цртањем или сликањем.

Разматрајући проблематику развоја предшколског васпитања у Војводини у периоду до Другог светска рата, аутори истичу да је суштина оваквог неповољног статуса предшколства била у тада присутној дилеми да ли забавишта треба третирати као самосталне васпитно-образовне установе за рад са предшколском децом или као школе за децу овог узраста (Ациган, 1976; Попин, 1972). Констатују да су у Војводини тридесетих година прошлог века предшколске установе радиле с великим тешкоћама, мада су већ имале одређену традицију. Такође, услед недостатка простора и опреме, забавишта су често затварана.
Друга публикација која је такође представљала приручник за рад са предшколском децом, а коју су нарочито користиле забавиље северне Бачке и Новог Сада, био је педагошки часопис Васпитање малишана и образовање забавиља у Мађарској - историја и садашње стање, који је 1939. године приредио Пал Драшковић. Садржај те публикације је представљао план и програм рада са децом у вртићима, а у исто време и програм рада школа за образовање забавиља (Ациган, 1976).

Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа
(Велика Кикинда, 1935. година, штампарија Ј. Радак)

Овај приручник је Никола Кирић сачинио поводом обележавања предстојећег значајног јубилеја, стогодишњице од оснивања Фребеловог дечјег врта. Приручник је штампан 1935. године у Великој Кикинди. Он није био званичан програм предшколског васпитања и образовања, већ само публикација са скромним упутством забавиљама за рад са децом. Како истиче С. Цуцић, писац предговора, намера аутора је била да се изврши "... регенерација наших забавишта. Потребно је да их освежимо... На тај начин она ће постати права дечја забавишта, која ће бити добра предспрема за народну школу" (Кирић, 1935: 3).
У Приручнику је сређено градиво за целу годину, са дијалошки обрађеним садржајем и поделом задужења предшколске деце, по групама. Целокупан садржај је представљен кроз тридесет тема, које су разрађене на јединице занимања. У даљем тексту су представљене све теме из приручника и поједине јединице занимања:

- Игре (лутка, лопта, обруч, добош, сликовница...) - Воће (трешња, јабуково дрво, рибизла, поређење шљиве и кајсије...) - Животиње (мачка, крава, коњ и магарац, лисица, слон, мајмун...) - Птице (пиле, патка, голуб, домаће птице, птице селице, птице грабљивице...)
- Водоземци (жаба, риба, змија, рак)
- Бубе и црви (гусеница, лептир, пчела, бубе, пуж)
- Чула (очи, слух, нос, укус, пипање)
- Обућа и одело (ципеле, шешир, одело, зимско одело)
- Чистоћа (умивање, чешљање, прање, глачање)
- Храна и пиће (хлеб, млеко, скоруп, масло, со, јаја, брашно, шећер...)
- Посуђе (чаша, тањир, прибор за јело)
- Намештај (столица, сто, огледало, кревет, орман)
- Делови собе (врата, прозор, зид, таваница, патос)
- Распоред куће (соба, кухиња, комора, распоред куће, кућа)
- Дан и ноћ (дан, ноћ)
- Породица (о породици, анђео чувар)
- Забавиште (о забавишту, двориште)
- Опадање лишћа (брање цветног семена, јесен)
- Поврће и усеви (лук, ротква, парадајз, сочиво, купус...)
- Природне појаве (снег, лед, ветар, Божић, топљење снега)
- Пролеће (орање, житно семе, башта, љуби ч ица , Ус к р с ...)
- Лето (киша и дуга, лист дрвета, шума, река, косидба, жетва...)
(Кирић, 1935)

Током године је с децом било обрађено још осам тема које нису биле разрађене на поменуте јединице занимања (црква, дућан, улица, град, железница, домовина, војници, краљ).
За сваку јединицу занимања дати су примери и упутства забавиљама како да обраде садржаје са децом, радећи по групама. Текст који следи је пример упутства из Приручника.

Поређење шљиве и кајсије (2. група)
(Претходи јединица занимања под насловом "Шљива", за другу групу)
Погледајте, шта ми је у десној руци? А у левој? Какве је боје ова шљива? А кајсија, какве је она боје? Шљива је плава, а кајсија је жута; је ли, дакле, кајсија исте боје као шљива? Личи ли боја кајсије на боју шљиве? Зашто не? А боја Анкине мараме, личи ли на боју шљиве? Зашто личи? Да, зато личи, што је Анкичина марама плава, а шљива је плава. Кајсијина боја не личи на шљивину, јер је кајсија жута, а шљива плава. Боје кајсије и шљиве разликују се међу собом. Зашто се разликују боје кајсије и шљиве, Мирко? Каквог је облика кајсија? Да ли је и шљива округла као кајсија? Дабогме да није. Него? ...Дугуљаста. Шта ту има још у забавишту што је округло? Личи ли облик кајсије на облик шљиве? Је л' те да не личи, него... Разликују се. Зашто се разликује облик кајсије од облика шљиве? А да ли личи облик лопте на облик кајсије? Зашто? Шта је урадила јуче тетка Мара (служитељка) ножем Анкиној јабуци? Шта је сљуштила с јабуке? А има ли шљива љуску?
А кајсија? Пошто свака има љуску, личе ли кајсија и шљива једна на другу? Ко је већ јео шљива? А кајсија? Какав је укус имала кајсија? А шљива? Ако хоћемо да сазнамо каквог су укуса шљива и кајсија, шта треба да чинимо с њима? (Дамо деци да окушају шљиву и кајсију.)
Пошто су и кајсија и шљива слатке, личе ли зато једна на другу или се разликују? А сад да видимо шта је у средини шљиве. А има ли кајсија коштицу? И једна и друга имају коштицу, личе ли зато једна на другу или се разликују? Колико коштица има шљива? А кајсија? Је ли коштица кајсије мека или тврда? А коштица шљиве?
(Кирић, 1935: 14-15)

Забавиљама је пре свега лично искуство било изузетно значајно за планирање и реализацију ових садржаја, јер је Приручник сачињен без дидактичко-методичких упутстава за рад с децом. Он није представљао званичан програм предшколског васпитања и образовања и у њему није дата ни теоријска и стручна анализа концепције на којој је требало да буде заснован рад забавиља, што је делимично надокнађено у предговору. Међутим, у литератури је истакнуто да је овај Кирићев Приручник у периоду између два светска рата ипак представљао значајан допринос развоју предшколског васпитања у Србији (Вучетић, 1985; Каменов, 1990; Миловук, 1996).

Закључна разматрања

Чињеница је да у периоду између два светска рата долази до стагнације у развоју програма предшколског васпитања и образовања у Србији. Већ је речено да званичног програма није било, а када је 1940. године утврђен, он није био доступан забавиљама које су у то време радиле са децом у предшколским установама.
Друштвено-историјски услови нису били нимало повољни за отварање нових и опстанак већ постојећих предшколских установа, самим тим ни за припрему програма за рад у њима. Мада су се тадашњи мислиоци слагали у констатацијама да добру теоријску подлогу програма чини Фребелова концепција васпитања предшколске деце, у забавиштима је организован рад пре свега на основу стечених искустава забавиља за време њиховог школовања и дотадашњег рада.

У оваквим условима забавиљама је веома користио Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа, документ који је приредио Н. Кирић. Мада сачињен по идејама Ф. Фребела и заснован на модерним принципима васпитања, он није био званичан програм. Н. Кирић и С. Цуцић, писац предговора овог приручника, имали су намеру да овај документ користе забавиље као упутство за рад у народним забавиштима. Они су истицали потребу да се питањима отварања и рада забавишта мора посветити више пажње јер су она некада третирана као школе, а некада као предшколске установе. Забавиље су махом препуштене саме себи у изналажењу различитих начина рада с децом. Полазећи од Фребелових идеја, истицали су значај дечје игре и њихове самоактивности ("саморадње"), што представља полазну основу за рад с децом у забавишту. Наглашавали су васпитну вредност игре, кроз коју дете усваја појмове и упознаје средину која га окружује. У Приручнику су дате теме с јединицама занимања и могући начини рада с децом. Међутим, у њему нису разрађена конкретна упутства за примену игара и материјала, организацију и ток игре, улогу и ангажовање забавиље, као ни могућност евалуације активности. Мада је у предговору истакнуто да је главни циљ забавишта "помоћи детету да себе слободно изгради", што указује на савременост Фребеловог схватања и идеал од кога треба поћи у оснивању дечјих забавишта, у приручнику нису разрађени њихови задаци и функције. Према идејама поменутих аутора, гестови, песма и говор представљају основна средства забавиљама у раду с децом, чиме су дата упутства у великој мери била слична упутствима из тада постојећих школских програма. Међу одабраним играма, причама, песмама за читање, декламовање и певање, било је доста садржаја који су се касније обрађивали у првом и другом разреду народних школа.

Забавиље су организовале рад с децом на основу упутстава из Приручника и личног искуства. У то време оне нису имале обавезу да припремају сопствене индивидуалне планове и програме рада. Мада Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа, као незванични програмски документ, није био довољно разрађен, он је ипак забавиљама представљао извор нових идеја за рад с децом и подстицај за остваривање утврђеног општег васпитног циља.
Чињеница је да у овом периоду између два светска рата није био решен статус предшколског васпитања и образовања у постојећем систему школства у Србији, нити је било могућности за системска проучавања и стварање јединствене програмске концепције за рад с децом. Међутим, идеје Н. Кирића, С. Цуцића, савремених мислилаца и забавиља из тог периода представљале су добру полазну основу за припрему званичног програма предшколског васпитања и образовања.