Принципи хуманизације васпитног стила родитеља

Принцип усаглашености подразумева једнак приступ истим или сличним дечјим поступцима. Неусаглашеност родитељских поступака може бити далеко штетнија од чисте примене било којег узајамно усаглашеног васпитног стила родитеља. Наиме, она може довести до следећих негативних последица у дечјем развоју:
- неизграђеност етичких критеријума, тј., неоспособљеност за селекцију доброг од лошег и сл.;
- недостатак самосталности у решавању својих животних проблема;
- тражење "линије мањег отпора" - потреба за континуираном заштитом од друге особе;
- немогућност грађења стабилне везе с другом особом, што би се могло пројектовати и у љубавном животу.

Принцип свесности подразумева тенденцију разумног коришћења васпитних поступака родитеља, као и тенденцију уздржавања од импулсивности у понашању. То не значи да родитељ треба да занемари емоције према своме детету. Супротно томе, не треба апстинирати од емоција. Али и континуирана пренаглашеност у њиховом експонирању приликом сваког контакта с дететом представља извесно нарушавање комуникације на релацији родитељ-дете. На пример, штетан би био страх родитеља који изазива неприхватљиве поступке спречавања и контроле над дететом, а код детета доводи до хендикепа и страха од преузимања нових и креативних корака. Штетна би била и пренаглашена љубав која спутава осамостаљивање детета, или пак поступање с дететом у складу с расположењем, без могућности превазилажења тренутног емотивног стања.
Свесност претпоставља да родитељи познају снагу своје позиције и улоге у васпитавању детета раног узраста. Свестан родитељ познаје своје могућности у усмеравању развоја детета. Он осећа потребу да се непрестано информише и учи о начинима и ефектима васпитног деловања. Свесност претпоставља размишљање и преиспитивање сопствених поступака и њихово намерно усавршавање. Свестан родитељ познаје корист од постојаног праћења дечјег одговора, који се неизбежно јавља као резултат комуникације родитељ-дете.
Принцип свесности је у тесној вези с принципом савесности и принципом одговорности, који подразумевају не само знање, већ и тенденцију ка целовитој, правилној и благовременој примени онога што знамо да је позитивно у односу родитељ-дете. Постоје родитељи који и поред тога што су свесни сопствене улоге у развоју детета, и поред тога што су свесни ефеката извесних васпитних поступака, нису савесни у њиховој примени и не поступају одговорно у односу на ефекте које очекују са својом децом. Такви родитељи се често налазе пред "судом" своје савести, због чега постају несигурни у себе и у своју родитељску улогу. Ти родитељи налазе се између потреба и могућности, дозвољавајући при том да, "захваљујући" неуспеху, њихов највећи адут буде строгост ауторитарност у односу са децом.

Принцип доследности подразумева прилагођеност личних поступака поступцима који се траже од детета. Родитељ треба да представља пример за оно што тражи од детета. Уколико он једно прича, друго ради а сасвим трће тражи од детета, неће никада постићи позитиван васпитни ефект. Супротно томе, такав родитељ ће изгубити ауторитет у односу на дете, на рачун страхопоштовања. У овом случају код детета се јавља дилема у односу на то шта је исправно, чиме се губи и могућност изградње критеријума етичких и естетских норми понашања. Недоследан родитељ није у стању да користи једно од најмоћнијих породичних средстава у васпитању детета - пример родитеља.
Принцип који је исто значајан у поступцима родитеља с децом јесте принцип умерености. Примена овог принципа претпоставља могућност самоконтроле у реализацији васпитних мера. Може се рећи да је овај принцип повезан с принципом свесности, тим пре што родитељ мора знати и мора бити свестан границе својег понашања са децом.

Принцип позитивне прогресије произлази из развојних карактеристика детета, које су у свакој новој развојној фази све сложеније. Зато родитељ треба да проширује дијапазон васпитних поступака у позитивном смеру, надовезујући га на резултате постигнуте у претходној фази детета. На пример, треба да постепено примењује похвалу, спречавање, подршку, храбрење, затим да уводи награду, касније саветовање, проширује разговоре и слично. Уколико се поштује овај принцип, мере спречавања и контроле дете ће прихватити с поверењем, а оствариће се васпитни ефект који су родитељи планирали. Овај принцип, другим речима, подразумева и благовремену примену одређених васпитних поступака у складу с узрастом детета, када је дете спремно да схвати суштину родитељског поступка. Свакако, важну улогу за стварање самопоштовања код детета игра и успех постигнут правилним поступцима у претходном развојном периоду детета. Ради богаћења васпитних поступака родитеља, у својој студији о развоју родитељства Нила Капор-Стануловић истиче: "Сваки наредни степен развоја односа родитељ-дете може се анализирати с два различита угла гледања - родитељског и дечјег. Развој локомоторике, развој говора и прво осамостаљивање захтева нову адаптацију родитеља... Сваки прелазак из једне развојне фазе детета у другу представља изазов и за родитеља и за дете, изазов који захтева да се напусте сада већ застареле форме интеракције и да се прилагоде на нови систем коегзистенције". ( Капор-Стануловић, Зборник 15, 1982, стр. 175).

Овај принцип је у тесној вези с принципом прилагођености дечјем узрасту, који представља усаглашеност васпитних поступака родитеља с дечјим развојним карактеристикама, а односи се на: карактер поступка; начин примене поступка; време примене поступка. За доследну примену принципа прилагођености дечјем узрасту родитељ треба да поседује извесна основна педагошко-психолошка знања о развоју и индивидуалним особинама свог детета. Ако, на пример, не познаје фазу егоцентризма, када дете упознаје само себе у односу на околину, родитељ често греши и постаје претерано попустљив или претерано строг. "У овој фази терања ината, најважније је родитељ да буде стрпљив с дететом и да му пружа што више љубави, како би се дете, као никад раније, осећало сигурно" (Савић, 1988, стр. 69). Према истраживању спроведеном у Немачкој и САД, повод за појаву инаћења у периоду између друге и треће године дететовог живота могу да буду следећи поступци родитеља:
- мешање у игру детета,
- промена реда на који се дете већ навикло,
- поремећај дечјег плана,
- насилно одузимање предмета којим се дете игра (опширније у Савић, 1988, стр. 96).
Важан принцип који треба поштовати у породичном васпитању је принцип научности. Овај принцип претпоставља научну заснованост:
- васпитних поступака родитеља (који васпитни поступци су научно потврђени као ефикасни за позитиван дечји развој, каква треба да је њихова примена и сл.);
- сазнања која родитељи имају о развојним карактеристикама све деце у појединим фазама њиховог развоја;
- сазнања која родитељи имају о индивидуалним развојним каракте-ристикама свога детета.
Савремен и савестан родитељ треба да зна да грешке у васпитању детета, као и грешке у његовој комуникацији с дететом, посебно у данашње време порока, могу да буду фатални у односу на усмеравање дечјег развоја. Због тога треба и мора да има отворену комуникацију са својим дететом, треба да се развија узајамно поверење и поштовање, али са извесним познавањем начина њиховог ефикасног постизања. Због свега тога, принцип научности је тесно повезан и у корелацији с принципом свесности, савесности, доследности и одговорности.

Принцип партиципације и реципроцитета је један од најважнијих принципа у реализацији комуникације у породици, а поготову у односу родитеља према детету. Наиме, он подразумева двосмерност у комуникацији и активну улогу детета у њој. Овај принцип захтева од родитеља способност доброг слушаоца који ће стално бити у дослуху са дечјим реакцијама. Принцип реципроцитета се заснива на фидбеку као основном средство за праћење васпитних ефеката на дете. Дете у "здравој" породици третира се као субјект који има право да доноси одлуке и да даје своје мишљење. То од родитеља захтева умешност и познавање карактеристика детета. Родитељ мора да води рачуна о интересу детета када се оно укључује у доношење одлука, али да то буде у оним породичним оквирима у којима та одлука може користити.
Правци комуникације који су императивни у спровођењу наредног принципа омогућују да га назовемо принципом циркуларности.

Принцип интеракције се темељи на интеракцији као процеса у коме јединка партиципира, мења околину и себе. Наиме, као што смо већ описали, породична динамика је развојни процес у коме се поред детета мења и обогаћује и родитељ. Одатле се неминовно намеће закључак да однос родитељ-дете није обична комуникација, већ интеракција у којој корист има и родитељ. Сваким сопственим поступком он спознаје самог себе, своје могућности као родитељ, сагледава своје ефекте или погрешке у комуникацији с дететом и свесно или несвесно се мења и развија. У вези с тим Нила Капор-Стануловић каже: "Развој у ствари представља дугу серију интеракција између родитеља и детета. Ради се о комплексном реципрочном прилагођавању које се непрекидно одвија између деце и родитеља. Дечји развој захтева одговарајућу реадаптацију родитељских ставова и понашања на сваком стадијуму развоја. Ово се неминовно иницира у развојне промене личности родитеља" (Капор-Стануловић, Зборник 15, 1982, стр. 175.).

Принцип индивидуализације полази од третмана детета као посебне индивидуе са својим интегритетом и потребама. Наиме, овај принцип, који се из објективних разлога не може у целини остварити у институционално организованом васпитно-образовном систему, у породици је једна од карактеристика који породичну заједницу чини посебном у погледу васпитног утицаја на дете. Овај принцип се спроводи у породици у складу с карактеристикама породичног живота и динамике и у складу са специфичном структуром породице. Различит узраст деце у породици, њихов мали број у поређењу с организованим васпитно-образовним системом, специфични односи и различити аспекти комуникације у породици, затим, целокупна емотивно обојена клима у њој - омогућују индивидуалан приступ у васпитавању детета. Сама чињеница да се дете рађа у породици, беспомоћно и зависно од одраслих, упућује на потребу за индивидуални третман. Дете све стадијуме свог развоја проводи у породици, у свом окружењу живљења, где неминовно долази до изражаја узајамно прилагођавање у односу родитељ-дете. Следећи разлог због чега се овај принцип спроводи у породици је спонтаност у контактима између родитеља и деце, која произилази из свакодневице њиховог заједничког живота. Индивидуализација се неминовно спроводи и у складу с дечјим животним потребама (биолошким, социјалним, когнитивно-интелектуалним, емоционалним и сл.) које, посебно на почетку дететовог живота, захтевају индивидуалан третман. При том је важна чињеница да је породица институција чија је специфична карактеристика да обезбеди њихову укупну реализацију задовољења тих потреба. Наиме, родитељ храни, пресвлачи дете, помаже му да схвати и прихвати околину, помаже му да се осамостали и слично, при чему му омогућава да упозна свет око себе, да изгради одређен однос према њему. У све то се укључује индивидуалан приступ који, у зависности од низа фактора, трасирају развојни пут дечје индивидуе.

Принцип демократичности произлази из тумачења основе претходних принципа. Наиме, демократичност истиче поштовање дечје личности као индивидуе са свим својим специфичностима, потребама и захтевима. Родитељи који обраћају пажњу на овај принцип поштују дечје мишљење, али код деце развијају, исто тако, и осећај поштовања према родитељу. Демократичност подразумева узајамност и реципроцитет у породичним односима, који код детета развијају осећај достојанства и компетентности у односу на себе и околину, као неке од најважнијих особина у развоју социјализације.
Подједнако важан принцип у васпитном родитељском односу према деци је и принцип оригиналности и истинитости. Овај принцип произилази из дечје интензивне љубопитноси у предшколском периоду која иницира безброј питања упућених родитељима. Оригиналност претпоставља омогућавање реалности у презентирању објективне стварности пред дететом. Наиме, родитељи не смеју детету да дају лажну представу о свету који га окружује. Они треба да делују у следећим правцима:
- да одговарају на дечја питања реално и истинито; - да не спречавају већ да подстичу самосталне дечје успешне покушаје;
- да не штите дете од евентуалних неуспеха ;
- да не представљају детету лажне успехе и идеалну слику о свету.

Принцип посвећености односи се на тотално физичко, ментално и емоционално ангажовање родитеља за време заједничког дружења са својим дететом. За време које родитељ проводи са својим дететом он мора да је "присутан" и у току с његовим потребама и активностима, да би могао благовремено да одреагује одговарајућим васпитним поступком уколико је то потребно. То му обезбеђује фидбек о дечјим постигнутим резултатима, као и сазнање о дечјем односу према активностима, о дечјим дилемама, могућностима и сл. Стога принцип посвећености у односу родитељ-дете доприноси блискости и квалитету комуникације с дететом, с једне стране, и усмерава организовање даљег педагошког утицаја, с друге старне.

Педагошка едукација и педагошка култура родитеља

Ефикасније спровођење наведених принципа не може се очекивати без педагошке едукације и педагошке културе родитеља ради поштовања детета у породици и ради циркуларне интерактивне комуникације у њој. Нека истраживања указују на то да је педагошка едукација већи и значајнији фактор утицаја на васпитни стил родитеља од професионалне едукације. Због тога, непобитна је чињеница да млади човек треба да добије специфичну припрему пре ступања у брак и пре формирања породице. Сматра се да би благовремена и програмски оријентисана интервенција на том пољу могла утицати на лик, карактер и ставове будућег родитеља.

У интересу правилног педагошког односа према деци, педагошку едукацију не треба схватити само као стицање знања из области васпитања и развоја детета. Оно што је и те како важно за развој правилног родитељства свакако је и педагошка култура родитеља као сегмента шире педагошке едукације. "Схватање педагошке културе као стицања знања о поступању с дететом није довољно. Добијање педагошке информације без развијања принципа и ставова о потреби њихове примене, прави их безвредним... Ако културу дефинишемо као збир усвојених вредности и ставова у ширем смислу, тада слободно можемо рећи да је педагошка култура усвајање вредности и ставова, али и навика за педагошко понашање родитеља" (Котева, 1996, стр. 45). Баш због тога припреме за брак и породицу треба да почну још у раној младости, путем одговарајућих начина и садржаја, кроз које ће млади људи усвојити и принципе хуманизације свог васпитног стила у односу према деци у породици.
Зато је веома значајно увођење неких специфичних предмета у васпитно-образовне планове и програме васпитно-образовних институција још на нижим степенима образовања. Исто тако, посебно је значајно уводити децу у вештине демократског и хуманог комуницирања, као и градити код њих самопоштовање и позитивну слику о сопственој личности још на њиховом предшколском узрасту